25 godina kasnije, jeziva jutarnja rutina Patrika Bejtmena deluje – normalno
Pre dvadeset i pet godina, u svom besprekornom, ali oskudno nameštenom stanu na Menhetnu, gledaoci su se prvi put spremali zajedno sa Patrikom Bejtmenom, upoznajući ovog poslovnog čoveka kroz njegovu intenzivnu jutarnju rutinu.
U filmskoj adaptaciji romana Američki psiho iz 2000. godine, Kristijan Bejl igra japi investicionog bankara i noćnog serijskog ubicu koji, čim se probudi, stavlja rashlađujuću masku za oči zbog otečenih kapaka, dok u belim boksericama radi 1.000 trbušnjaka. Zatim detaljno objašnjava svoju devetostepenu rutinu nege kože, uz dodatne savete (alkoholni preparati isušuju kožu i „čine da izgledate starije“, ističe). Kada skine sjajnu masku sa mirisom mente i bilja sa lica, maska pada i u metaforičkom smislu i otkriva se njegov uznemirujući pogled.
„Postoji ideja o Patriku Bejtmenu, neka vrsta apstrakcije, ali stvarni ja ne postoji – samo entitet, nešto iluzorno. I iako mogu da sakrijem svoj hladan pogled, i možete mi pružiti ruku i osetiti kako vam uzvraćam stisak, i možda čak osetite da su nam životi slični – mene jednostavno nema“, govori on.
Kroz ceo film, i još više kroz knjigu Breta Istona Elisa iz 1991, Bejtmen je opsednut brendovima i potrošačkim dobrima, izlistavajući znanje o njima i sudeći o drugima prema njihovom ukusu. Danas njegov duh vreba društvenim mrežama kroz hiperkonzumeristički mentalitet, koji čini da njegovo ponašanje deluje gotovo normalno. Influenseri detaljno prikazuju svoje rane jutarnje fitnes i velnes rutine, ili večernje rituale nege kože koji uključuju beskrajan niz proizvoda. „Jutarnje svlačenje“, popularizovano na TikToku, podrazumeva skidanje ili bacanje više maski za hidrataciju, flastera za bore, traka za bradu, traka za usta, LED maski, viklera i zavoja za telo, sve nošeno tokom noći, kao priprema za početak dana.
„To je film koji je danas vrlo aktuelan, iako je snimljen mnogo pre pojave društvenih mreža“, kaže Jap Kujman, vanredni profesor medijskih i američkih studija na Univerzitetu u Amsterdamu, koji se bavio i knjigom i filmom Američki psiho. „Ali zasniva se na istom principu – spoljašnjem izgledu i potrošačkoj robi koja maskira unutrašnju prazninu.“
Rituali kao čista predstava
Film možda prikazuje serijskog ubicu, ali je zapravo pravi prikaz „serijskog konzumerizma“ tog doba, tada ograničenog na štampane i TV oglase, koji se pokazao kao zloslutni nagoveštaj vremena kada je potraga za proizvodima koji odražavaju vrednost postala još žešća.
Teme filma posebno se prepliću u tzv. manosferi, delu interneta koji sve više promoviše sužene i problematične poglede na muževnost. Bejtmen je često prikazivan kao kultni predstavnik „sigma muškarca“, arhetipa introvertnog i privlačnog pojedinca koji vredno radi, trenira, ima dobru rutinu nege kože, ali i prezir prema ženama.
Prvobitne namere autora Breta Istona Elisa često su predmet rasprave, mnogi kritičari smatraju knjigu suštinski mizoginom. Ali režiserka Meri Haron i koscenaristkinja Gviniver Tarner dale su drugačiji ton, pa su neki, uključujući i Kujmana, njihovu verziju filma ocenili kao feminističku kritiku.
„Gledamo serijskog ubicu, ali sve je toliko preterano i tako sjajno odigrano od strane Kristijana Bejla, da to ne možete ozbiljno da shvatite“, objašnjava Kujman.
Isto se može reći za sadržaj koji privlači pažnju na mrežama, gde se svaki trend ekstremizuje i kontekst se često gubi. Da li je satira kada viralna jutarnja rutina traje šest sati i uključuje umakanje lica u gaziranu vodu s ledom u pet ujutru posle sklekova na balkonu? Ili to postaje satira tek kada neko odgovori svojom verzijom, umačući lice pri svakom skleku? Možda bi Bejtmen pravio beleške i ostavio masku.
Šta je “success porn”? Zašto nas nerviraju ljudi koji ustaju u tri sata, a opet ih pratimo?
Manosfera u Američki psiho
U svakom slučaju, sve je to predstava, nešto čime Američki psiho vešto balansira, kako Bejtmen postaje sve nepouzdaniji narator. Opsednut je simbolima statusa, vrstom fonta na vizitkarti, večitom potragom za rezervacijom u ekskluzivnom restoranu Dorsia, ali je realnost njegovih svakodnevnih aktivnosti maglovita. Kolege ga stalno mešaju s drugima, njegove ispade prema verenici (koju igra Riz Viterspun) i sekretarici (Kloi Sevini) niko ne primećuje, a ubistva motornom testerom brišu se kao da se nikada nisu ni dogodila.
„Njegova ličnost serijskog ubice jednako je stvarna, ili nestvarna, kao i njegova ličnost potrošača i bankara. Sve postaju zamenljive i to je užas, distopijski element Američkog psiha“, kaže on.
Ipak, iako se roman može tumačiti kao kritika bogatstva i konzumerizma Njujorka osamdesetih, perioda velike ekonomske ekspanzije, on to istovremeno i prikazuje, ističe Kujman.
„Možete ga čak čitati i kao slavljenje.“
Zbog toga se smisao Bejtmenovog lika možda izgubio među obožavaocima kojima bi film zapravo mogao nešto da poruči. Jer, na kraju, on je bedna figura, priznaje svoja najgora dela, samo da bi ga ponovo oslovili pogrešnim imenom i ignorisali. (Dakle, i nije baš heroj muževnosti.)
Umesto toga, mnogi mladići danas se vrte u istim opsesijama koje je imao Bejtmen, looksmaxxing, odnosno naporno usavršavanje izgleda, vilice ili tena, ali u eho-komorama otuđenih internet korisnika. Baš kao što su investicioni bankari upoređivali vizitkarte kako bi naduvali ego. Manosfera, uostalom, postoji radi same sebe.
„Uvek možeš biti mršaviji, izgledati bolje“, kaže Bejtmen svojoj sekretarici kada je poziva kod sebe, piše CNN.
Na mreži, ta poruka i dalje odjekuje, jer društvene mreže hrane neutaživu glad za još. U Američkom psiho, Bejtmenov identitet je šuplja konstrukcija od etiketa, proizvoda i sarkastičnih monologa, kao plan za današnje onlajn postojanje. Lajkuj i zaprati da vidiš kako maska pada.
Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.
Izvor: BIZLife
Foto: Printscreen: American Psycho
