Uticaj televizije na decu
Prosečno dete, do 18. godine života provodi više vremena gledajući televiziju, nego obavljajući neku drugu aktivnost, sem spavanja, ocenjuju naučnici.
Vrsta televizijskog programa koji deca gledaju može veoma različito da deluje. Dokazano je da deca koja gledaju dečje obrazovne emisije bolje čitaju i imaju razvijenije jezičke veštine nego deca koja gledaju samo crtaće i programe za odrasle. Stručnjaci takođe aktivno raspravljaju o negativnim posledicama gledanja nasilja. Ispitivanja su pokazala da je tinejdžersko nasilje u 19. godini veće ukoliko je gledanost TV-nasilja u osmoj godini česta.
Istraživači su zabeležili nasilje u 85 odsto filmova koji se svakodnevno prikazuju na TV-u. Oni su to nasilje nazvali „psihološki štetnim“ i izdvojili su crtaće i dečje programe koji često „nerealno“ prikazuju nasilje bez posledica ili kazni.
Američko lekarsko udruženje okrivljuje nasilje na ekranima kao delimično odgovorno za veliki porast malolentičkog nasilja (126 odsto) između 1976. i 1992. godine. Smatra se takođe da televizija osiromašuje osećaj zajedništva. Deca koja gledaju televiziju manje veruju drugim ljudima i manje učestvuju u organizovanim dečjim aktivnostima van kuće. Otuđivanje nije poslednji rizik koji proizilazi iz gledanja televizije u proseku četiri sata dnevno. Postoji podmukla veza između ishrane, gojaznosti, navike sedenja i gledanja televizije. TV zavisnici se ne zovu „kauč-krompiri“ bez razloga. Fizička pasivnost usled gledanja TV-a sigurno je pogubna za pravilan telsesni i mentalni razvoj.
Ipak, možda najveća mana televizije je sklonost da čak i njene najbolje emisije podstiču mentalnu pasivnost – otupljuju maštovitost i guše aktivnu misao. Istraživači J. L. i D. G. Singer s Univerziteta Jejl ispitivali su kako televizija utiče na spontanu i kreativnu igru kod predškolaraca. Deca su bila podeljena u tri grupe i tokom dve nedelje prikazivane su im kulturno najkvalitetnje emisije. Ti obrazovni programi su kod dece s najmanje aktivnom maštom podstakli blagi nivo kreativne igre, ali su potisnuli kreativnu igru kod sve druge dece koja su od početka imala življu maštu.
Istraživači su zapazili sličan uzorak potiskivanja kreativnosti kod osnovaca četvrtog i petog razreda, posebno kada su gledali programe koji sadrže fantastiku ili nasilje. Jedna porodica se zabrinula zbog svoje dece od dve i pet godina i njihovog praćenja televizije kada se mlađe dete jednog dana probudilo i odmah upitalo: „Mogu li da gledam crtani?“ Tako su na mesec dana isključili televizor da vide šta će se dogoditi. Roditelji su bili toliko impresionirani povećanom kreativnošću svojih devojčica, povećanom nezavisnošću i voljom da rade kućne poslove, da je isključivanje postalo trajno. Dozvolili bi samo povremeno neki program ili bi iznajmljivali filmove kao porodičnu aktivnost vikendom. „Poput većine stvari“, napisala je ta majka u časopisu „Parents”, „televizija nije ni sasvim dobra, ni sasvim loša. Ne morate da je ubijete; samo je pripitomite.“
Kod televizije se u biti radi o vremenu: kao što se preporučuje da naše dnevne namirnice uključuju samo male količine šećera, masti, mesa i mlečnih proizvoda kao dopunu ishrani od voća, povrća i žitarica, mi vidimo televiziju kao „začin“ koji bi u malim količinama trebalo dodati zdravoj ishrani mentalno i fizički aktivnijih zanimanja. Malo pasivne zabave neće naškoditi detetu (ili odraslom). Ali najtipičniji osnovci koji gledaju televiziju svako veče i svaku subotu, satima bez prekida, dobijaju mentalni ekvivalent ishrane prezasićene šećerom i mastima koja vezuje imaginaciju, guši um i teži da bude propraćena gojaznošću, apatijom i manjkavostima u pismenosti.
Četiri sata dnevno provedena u pasivnoj razonodi su četiri sata koja nisu posvećena aktivnijim, energičnijim bavljenjima: to je jednostavna računica.
