Dok jedni umiru od gladi, drugi bacaju hranu
Hrana je sve skuplja, svetska populacija raste, milioni ljudi umiru od gladi, deca pate od neuhranjenosti… a nje u stvari ima dovoljno.
Dženi Gustavson iz švedskog Instituta za hranu i biotehnologiju (SIK) kaže da globalno gledano, trećina proizvedene hrane se izgubi na putu od polja do potrošača.To je svake godine oko 1,3 milijarde tona.
Taj institut je jedan od autora studije o gubicima namirnica sprovedene po nalogu FAO, Organizacije UN za hranu i poljoprivredu. Ako se gubici smanje, i hrana pažljivo koristi, glad bi mogla da se suzbije, javlja Dojče Vele.
Hrana se gubi tokom celokupnog prehrambenog lanca, od poljoprivredne proizvodnje, do potrošnje u domaćinstvima. Istraživači iz SIK-a su studiju sproveli na osnovu podataka iz 151 zemlje.
U siromašnijim zemljama Afrike i Azije, problem leži na početku lanca. Zbog kvarenja plodova i žetve, tamo se po glavi godišnje gubi između 6 i 11 kg hrane. Voće, meso i mleko se kvare na vrućini.
Međutim, Evropljani i stanovnici Severne Amerike su još gori: oni po osobi godišnje bace u smeće 95 – 115 kg hrane, mada je ona još uvek dobra za jelo.
Neodgovoran odnos prema hrani veoma šteti i klimi: „Grubo procenjujući, kilogram hrane emituje kilogram ugljen dioksida“, kaže Gustavson.To znači da gubitak 1,3 milijardi tona hrane znači nepotrebno zagađivanje sa 1,3 milijardi tona ugljen dioksida – to je više od četiri odsto godišnje globalne emisije CO2.
Industrija je već najavila nove koncepte mašina za pakovanje namirnica kao i „pametnu“ ambalažu. Međutim, to neće moći tako lako da se sprovede u delo. Poljoprivrednici u Nigeriji prvo moraju biti uvereni da je bolje da svoje sirove proizvode pakuju odmah, na licu mesta, nego da ih nezaštićene šalju na put.
A još je teže izboriti se sa zapadnjačkom nezainteresovanošću. „Mnogi potrošači se slepo drže datuma na pakovanju, mada su mnoge namirnice sveže i kada im istekne deklarisani rok trajanja „, kaže psiholog Štefan Grinevald iz Kelna.
U rešavanju problema trebalo bi da pomognu indikatori vremena i temperature koji bi u svakom trenutku pokazivali stvarne svežinu proizvoda. BASF na primer nudi nalepnice za ambalažu sa posebnim pigmentom: ukoliko sadržaj više nije za jelo, nalepnica promeni boju.
S druge strane Sonoco, firma sa sedištem u SAD razvija pakovanja sa integrisanim mikročipovima. Oni preko senzora non-stop skupljaju informacije o proizvodu, kao što su na primer nivo vlažnosti i temperatura. Ako tako dobijene informacije ukazuju na razlike u odnosu na programirane, normalne vrednosti, ambalaža inicira alarm.
U budućnosti će i posude za hranu morati da pružaju više nego do sada. Fraunhofer Institut istražuje novu vrstu plastike, koja bi u obliku posuđa uticala na sadržaj, uklanjala kiseonik i štetne mikrobe – a time i produžavala trajnost hrane.
U mnogim zemljama u razvoju se traže neke druge tehnike. Grupa predstavnika firmi kao što je Boš, na primer putuje po Indiji sa mobilnim mašinama za ambalažu, i seljacima demonstrira – prednosti zapakovane hrane.
