Nemačka zasela na kormilo Evrope
Nemačka je ponovo na pragu da postane velesila. Ekonomska kriza je okrenula novu stranicu u evropskoj istoriji, sa Berlinom na čelu.
Konstatacija globalne američke obaveštajnu kompanije Stratfor zasnovana je na analizi finansijske nadmoći Nemačke nad mnogim, posebno tokom krize „posrnulim“, članicama Evropske unije, što joj omogućava da „lako uzurpira velike delove nacionalnih suvereniteta“.
Decenijama posle Drugog svetskog rata, sledeći naredbe drugih i ispisujući čekove kao zalog evropske solidarnosti, ujedinjenja Nemačka je po završetku Hladnog rata počela da krči novu trasu. Kriza evrozone je otkrila, primećuje se, da je Nemačka jedina zemlja EU dovoljno ekonomski jaka i naseljena da obezbedi funkcionisanje jedinstva Unije.
Stvaranje monetarne unije kojom su se Evropljani obavezali na zajedničku valutu, pri čemu su zadržali nacionalnu kontrolu fiskalne politike, finansija i bankarstva, omogućilo je Nemačkoj „ekonomsko bogatstvo i globalni uticaj bez ijednog izgubljenog nemačkog života“.
„Nijedna zemlja u Evropi nije imala više koristi od evrozone nego Nemačka. Za nemačku elitu, evrozona je bila lak način da se njihova zemlja učini značajnim činiocem na globalnoj sceni… i da se Nemci obogate“, ističe se.
Ekonomska kriza učinila je to očiglednijim. Obveznice fonda za spasavanje „posrnulih“, poznatog po skraćenici EFSF, uživaju pune vladine garancije zdravih država evrozone, posebno Nemačke. Zbog snažnih garancija, ovaj fond, kojim „diriguje“ ne EU već Nemačka, posluje na tržištu obveznica i „preliva“ novac državama pred bankrotom.
Zauzvrat, od zemalja kao što su Grčka ili Irska zahtevaju štednju. Uz povoljne uslove pozajmica, države imaju lak pristup fondu, bez blagoslova Saveta ministara EU, ali uz neophodnu dozvolu – Nemačke. Jer, odluke se donose u fondu, ne u institucijama EU.
Na taj način, primećuje Stratfor, dugovi Grčke, Portugala i drugih država u finansijskim problemima, čije obveznice se refinansiraju po nižim ratama od dugoročnijih dospeća, pretvoriće se u „evroobveznice“ koje Nemačka kontroliše. Prihvatanje pomoći EFSF, koja je za posrnule zemlje po uslovima najprihvatljivija, znači, međutim, „predaju“ finansijske autonomije nemačkim komandantima u fondu.
„Takva situacija zahteva radikalno preispitivanje evropske i evroazijske arhitekture“, primećuje agencija.
Pojedine zemlje posebno su zabrinute. Francuzi, ma koliko srećni zbog spasavanja posrnulih iz evrozone, u panici su, kaže se, zbog gubitka kontrole nad Evropom, koju su dugo gledali kao način „obuzdavanja“ Nemačke i sredstvo sopstvenog uspona. Britanija je „zamišljena“, jer novi razvoj događaja menja njenu ulogu „autsajdera“ koji povremeno stavlja primedbe. Sa uzletom Nemačke, izvan struktura EU, britanski veto „postaje prilično beskoristan“.
Rusko-nemački odnosi cvetaju
Rusija koja je EU, kao i NATO, doživljavala kao način da ona ostane izvan, sada mora da vodi računa samo o jednom mišljenju, i „rusko-nemački odnosi cvetaju“, konstatuje se. Rusi, kaže se, nisu mirni zbog jačanja moći Nemačke, ali „pojas“ od 12 zemalja između dve sile deluje kao smirujući faktor. Dok su Belorusija, Ukrajina i Moldavija reintegrisane u rusku interesnu sferu, dotle su Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Bugarska i Rumunija rastrzane između nemačkog uticaja i težnji da održe nezavisnost: „Za ove zemlje, kao i za Francusku, očigledno rešenje su SAD. Ali, Amerikanci su zaokupljeni sobom… što ove države primorava da preispitaju manje prijatne opcije“, zaključuje Stratfor.
