Bolnice: Ovde i pogled boli
U kakvom su stanju srpske bolnice: Pacijenti u psihijatrijskoj bolnici ”Dr Laza Lazarević” leče se u strašnim uslovima. Kroz dispanzer nedeljno prođe 600 osoba
Dugački ogoljeni hodnici, na pojedinim mestima otpao plafon… Zidovi pocrneli… Nešto svetlosti probija se kroz rešetke, a trepćuće neonke obasjavaju čađave zidove soba. Odatle dopire miris ustajalog znoja, dima cigarete i memljivog vazduha. Ovde se sve ”razbolelo”.
Sve ovo nije samo mašta nekog pisca romana strave i užasa, već surova stvarnost Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti ”Dr Laza Lazarević” u Beogradu. Tu su 1972. godine ležali oboleli od variole vere. Otad se nije mnogo promenilo.
– Psihijatrija ima dugu istoriju, ali kratko postoji kao bolnica. Kod nas živi i stigmatizacija psihijatrijskih bolesnika, koji su različiti i nikada neće biti prihvaćeni. Najsiromašniji smo, nalazimo se i na samom začelju medicine, to je kod nas već folklor – iskren je prof. dr Milutin Nenadović, direktor Specijalne bolnice ”Dr Laza Lazarević”.
Da su na samom repu napretka, jasno se vidi čim se uđe unutra. A, kreće se od odeljenja intenzivne nege. Ovde se svakodnevno smesti i do 10 novih pacijenata. Neretko među njima su profesori, doktori, umetnici, pesnici i natprosečno inteligentni adolescenti. Njihova stanja su aktuna i dok se ne odredi gde će da budu smešteni, prođe i po nekoliko nedelja. Nekad i meseci.
Na ovom odeljenju postoji dnevni boravak u kojem se nalazi televizor. Gledaju ga svi. Bar oni koji mogu. A hodnikom špartaju i žene i muškarci. Svi zajedno. Svako u svom svetu. Oni agresivniji fiksirani su za krevet. Kako su nam rekli, opasni su i za sebe i za okolinu. To je privremeno. Na njih 40 postoji jedan toalet. U njemu se nalaze dva raspadnuta čučavca i tuš-kabina.
Zgrada je neprilagođena za ove bolesnike. Sve je neuslovno. A novca nema. Kreveti su u strašnom stanju. Nisu decenijama menjani. Isto je i sa dušecima i posteljinom. Ništa nije krečeno. Toaleti su posebna priča. Pacijenti ih, uz sve nedostatke, uništavaju lomljenjem sanitarija ili ubacivanjem obuće u ve-ce šolju. Mnogi od njih nose svoju garderobu, jer sve drugo cepaju.
Za razliku od intenzivne nege, preostala odeljenja, a ima ih ukupno 13, strogo su podeljena na muška i ženska, i po oboljenjima.
– Na svakom odeljenju ima oko 30 pacijenata, i o njima svakodnevno vode računa uz lekare i dva tehničara. To nije dovoljno. Ovde leže bolesnici koji su prinudno hospitalizovani i često su opasni po sebe. Samo nam kroz dispanzer nedeljno prođe oko 600 ljudi. A, svaki četvrti koji se ovde smesti kandidat je za duže ili trajno lečenje. I intenzivna nega nije po standardima, jer ima 40 kreveta. Trebalo bi da ih bude najviše 12, pa postoji mogućnost da uskoro to rekonstruišemo – objašnjava prof. dr Nenadović.
Na drugom spratu nalazi se Odeljenje ”M”. Ovde leže muškarci sa akutnim psihozama. Soba sa devet kreveta. U njoj većina mladih. Gledaju u prazno. Pričaju. Neki spavaju u iscepanim posteljinama i na dotrajalim dušecima. Iznad glava im oguljen zid. Kruni se. Prepun vlage. Komode uglavnom prazne. Tek na nekoj flaša sa vodom. Mnogi od njih zaboravljeni su od svih.
U maloj sobi zatekli smo i studenta arhitekture. Raspituje se kod doktora kada će biti otpušten. Pokazuje nam crteže. Rado bi napravio i projekat za rekonstrukciju bolnice. A na stolu Volterov ”Kandid”.
”Skela” ruinirana
Bolnica u Padinskoj skeli, u kojoj su smešteni psihijatrijski bolesnici koji su na dužem lečenju samo što se nije urušila.
Kako nam je rekao prof. dr Nenadović, zgrada je sagrađena 1964. godine, i trebalo je da bude zatvor. To se, međutim, nikad nije dogodilo.
– Tamo su propali podovi i ulegli zidovi. Plašimo se da nekog nešto ne povredi.
