Problematična petina bankarskih kredita

 Iluzija je da se može formirati veći budžetski deficit, a da se to ne oseti i ne ugrozi stabilnost i razvoj. Zato za svaki budući potez Vlada mora da primeni princip „dvaput meri jednom seci“ i da se ne ponaša u stilu Skarlet O’Hare, „O tome ću misliti sutra“

Inflacija je nesporno ozbiljan i hroničan problem domaće ekonomije. Spadamo u malu grupu država koje i u ekonomskoj stagnaciji imaju visoku stopu inflacije. Ona nosi sa sobom pregršt ozbiljnih posledica. Obeshrabruje dugoročno planiranje i investicije. Jasno je koliko je to loše kada se zna da bez investicija nema nove proizvodne strukture, niti novog modela razvoja. Uz to, inflacija najviše pogađa siromašne slojeve društva, pa raste nezadovoljstvo i jačaju socijalni problemi i pritisci. Kada se ima u vidu da su retke godine kada imamo jednocifrenu inflaciju, onda je jasno zašto se građani osećaju kao žabe koje se kuvaju u sve zagrejanijoj vodi a nemaju kud – kaže u intervjuu za Ekonometar dr Vladimir Vučković, profesor na Megatrend univerzitetu i član Fiskalnog saveta Srbije.

* Pa, kakve su onda posledice?
– Dakle, posledice nisu samo ekonomske, već i političke prirode. Ekonomska politika time postaje opterećena inflacijom i može da vuče ishitrene, dugoročno štetne posledice. Fokus je na kratkoročnim merama, na gašenju požara. Moguć je veći intervencionizam, ograničavanje izvoza, administrativno određivanje cena, a sve to, ma koliko privlačno izgledalo, ima prevashodno negativne efekte. Onda se i na apresijaciju dinara gleda sa odobravanjem, jer se očekuje da jačanje dinara uspori cene, a jasno je da je to veoma štetan ishod za budući razvoj.

* Kako na to reaguje monetarna politika?
– Monetarna politika može biti isprovocirana da bude previše restriktivna, da uvećava kamatne stope, što takođe ima loše efekte za realnu privredu. Ono što je bilo dobro u prethodnom periodu visoke inflacije jeste to što NBS ipak nije preterano zatezala monetarnu politiku, pošto je bilo jasno da bi teško zauzdala cene i da bi se samo dodatno podizala kamatna stopa sa svim propratnim negativnim efektima.

* Šta se može uraditi kratkoročno, u narednih nekoliko meseci, a koje su dugoročne mere neophodne da bi se eliminisali osnovni uzroci inflacije u Srbiji?
– Na pomen kratkoročnih mera ja ustuknem, jer to znači da se ponovo izmišlja neka „genijalna“ mera, kojom se zapravo ništa ne rešava i da se ponovo izbegava hvatanje u koštac sa krupnim problemima. Treba da se pitamo da li neka mera pomera stvari u javnoj upravi, javnim finansijama, javnim preduzećima, socijalnim fondovima ili u javnoj imovini. To su oblasti koje čekaju na rešavanje i reformu. Ako je odgovor na prethodno pitanje odrečan, ako se mera svodi na presipanje iz šupljeg u prazno, tj. na preraspodelu sredstava od jednih ka drugim, onda se suštinski ništa ne rešava.

* Na koje mere mislite?
– Takve neefektivne odluke su subvencije, meki krediti, olakšice i slično. Da ne bi ispalo da samo pametujemo, stručnjaci okupljeni oko MAT-a ukazuju na moguća unapređenja našeg privrednog sistema i daju konkretne predloge za reformu javnog sektora, pa je, u poslednjim brojevima, bilo reči o zakonu o planiranju i izgradnji i alternativnim upotrebama građevinskog zemljišta, javno-privatnom partnerstvu, privatnom rizičnom kapitalu, razvojnoj banci…

* Kad je reč o kursu često se postavlja pitanje šta se u našoj zemlji toliko promenilo da je, pre ovog sadašnjeg spusta, dinar ojačao?
– Situacija je sada vrlo jasna, pošto smo u periodu pre krize, u 2008. godini, imali ista dešavanja. Devizama se kupuju dinari da bi se investiralo u visokoprinosne državne hartije od vrednosti. Dinar jača sve dok investitori imaju interes da ulažu u dinarske hartije. Kada će početi dinarima da kupuju devize i kada će kurs osetnije da poraste, niko ne može da kaže. U poslednjem kvartalu 2008. godine dinar je bio žrtva svetske krize, a sada, u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti, investitori mogu da se povuku zbog krize u Grčkoj, evrozoni ili zbog nekog našeg ekonomskog ili političkog nestašluka.

* Trenutno jačanje dinara ipak ne rešava osnovne probleme?
– Ali, suština je sledeća: država ima visok deficit i visoku inflaciju, zadužuje se po visokim kamatnim stopama što dovodi do kratkoročnog jačanja dinara, a potom snažne depresijacije. Dakle, da nije bilo deficita i inflacije, ne bismo na kraju imali depresijaciju.
Talas apresijacije u prvoj polovini 2011. godine je, bojim se, veoma loš i to će tek da se oseti. Taman je spoljnotrgovinski deficit počeo da opada, sada imamo jasne naznake uzleta uvoza i stagnacije izvoza. Čini mi se da začetak novog razvojnog modela može biti prekinut.

* Neki, poput profesora Miroljuba Labusa, kažu da je dinar jak zbog skorih izbora. Kome sve, osim uvoznicima, ide u prilog jačanje domaće valute?
– U poslednjih nekoliko predizbornih godina dinar je jačao. Na prvi pogled, reklo bi se da vlast direktno obara kurs kako bi građani bili spokojniji, uvereniji u stabilnost, i kako bi na izborima bolje prošla. Vrlo je moguće da je i o ovome reč, ali mislim da ne vidimo celinu slike i naših problema ako se zaustavimo samo na prethodnoj konstataciji. Ono što se zapravo dešava jeste da Vlada u predizbornoj godini predimenzionira ionako visoku javnu potrošnju. Drugim rečima, predviđa izdašnije tekuće rashode. Takav minus u državnoj kasi mora da se finansira, bilo prihodima iz privatizacije, bilo zaduživanjem države na finansijskom tržištu. U oba slučaja, posledica deficita je priliv deviza i jačanje dinara. Vidi se, sa druge strane, da ceo mehanizam nosi negativan predznak i da ne može dobro da se završi. Na kraju uvek usledi depresijacija koja makroekonomske veličine postavi na realan nivo, samo što je prilagođavanje bolnije u odnosu na postepenu depresijaciju.

* Država se dodatno zadužuje jer minus u državnoj kasi ima tendenciju rasta i kroz emitovanje obveznica, a poznato je da je uzela i kredite od nekih domaćih banaka. Dokle to može da ide, a da se ne ugroze fiskalna pravila?
– O dugu treba da razgovaramo kada se usvaja zakon o budžetu, dakle, negde krajem godine. Tada se odlučuje o dimenziji deficita i potrebnim sredstvima za finansiranje deficita i isplatu ranijih obaveza. Tokom godine se uglavnom samo realizuju zaduživanja predviđena zakonom o budžetu. U aktuelnom zakonu predviđeno je da se ove godine zadužimo u iznosu od 370 milijardi dinara. U prvoj polovini godine mi nismo dostigli ovaj iznos, mada je dinamika upozoravajuća, pošto se država zadužila u vrednosti znatno većoj od polovine predviđene sume. U svakom slučaju, javni dug u odnosu na BDP može ostati stabilan i nešto niži od granice određene fiskalnim pravilom, tj. manji od 45 odsto bruto domaćeg proizvoda, samo ako deficit u ovoj i u sledećim godinama ne prevaziđe granicu određenu fiskalnim pravilima. Iluzija je da se može formirati veći deficit a da se to ne oseti i da ne ugrozimo stabilnost i razvoj. Zato za svaki budući potez Vlada mora da primeni princip „dvaput meri jednom seci”, a ne, u stilu Skarlet O’Hare, „O tome ću misliti sutra”.

* I vi ste, na promociji MAT-a, ukazali da se povećava broj problematičnih kredita i privrede i građana. Kako to izgleda u brojkama, koje se tendencije uočavaju, i u kom bi trenutku to moglo da ugrozi stabilnost bankarskog sektora?
– Na problem nelikvidnosti ukazujemo od početka krize, jer se videlo da se razvija prava šuma međusobnih dugovanja i potraživanja koja će se teško raskrčiti ako joj se kasno pristupi. Bilo kako da ga merimo, problem nelikvidnosti je zabrinjavajući. Petina bankarskih kredita se tretira kao problematična, oko sedamdeset hiljada preduzeća ima blokirane račune, ukupna dugovanja na blokiranim računima iznose oko tri milijarde evra, ne zna se tačno koliko država duguje privredi, pa se tolerišu dugovi preduzeća državi i tako ukrug. Usvajanjem Zakona o dobrovoljnom finansijskom restrukturiranju stvaraju se uslovi da se stanje bar malo popravi, ali ne treba od ovog zakona očekivati čuda.

* Ali, mnoga preduzeća su već spremna za stečaj?
– Ne treba izbegavati ni stečaj ni bankrotstvo, ma u čijoj svojini da se preduzeće nalazi, bolje je ponekad preseći čvor. Čini mi se da ovde prevladava mišljenje da nije prirodno da preduzeće bankrotira, pa se i proces privatizacije ocenjuje po tome da li su sva privatizovana preduzeća uspešna. Niko ne garantuje da će preduzeće biti uspešno, bez obzira na to da li je privatizovano ili je od početka bilo u privatnom vlasništvu. Ponekad iznenađuje lakoća sa kojom je država spremna da pod svoje skute primi različita preduzeća i da ih proglašava za perspektivna.

* Koliko državi u tome pomažu banke novim kreditima?

– Bankarski sistem nije nestabilan, mada analize pokazuju da su problematični plasmani banaka u Srbiji među najvišim u regionu. Ukoliko se insistira na reprogramu dugova, situacija kratkoročno može izgledati bolje, ali se postavlja pitanje šta će se desiti nakon isteka perioda u kome je prolongiran kredit. Sumnjam da će veliki broj preduzeća biti u boljoj situaciji za godinu dana i da će reprogram suštinski pomoći. Ne bi valjalo da u pokušajima da pomognemo nestabilnoj privredi dobijemo samo nestabilan finansijski sistem.

* Narodna banka je kao odgovor na ove probleme pooštrila uslove kreditiranja i povećala učešće za stambene kredite. To je izazvalo brojne reakcije i upozorenja da će ova mera ugroziti građevinski sektor i bitno otežati mogućnost za kupovinu stana. Kako to ocenjujete?
– Sigurno je da je koordinacija između NBS i Vlade veoma loša. Ona se ne ogleda samo u neslaganju oko učešća za stambene kredite. Vlada je već uvećala regulisane cene preko granice usaglašene sa NBS. Vlada, dalje, promoviše subvencionisane kredite i reprogram kredita i u to uvlači NBS, koja ublažavanjem regulatornih zahteva izlazi u susret Vladi, a dozvoljava porast rizika u finansijskom sistemu. Sada NBS povećava učešće i u delu stambenih kredita koje Vlada promoviše. S jedne strane imam razumevanje za NBS, pošto mora da brine o akumuliranju rizika i treba na vreme da ih predupredi, a s druge strane, nisam siguran da je sada bio pravi trenutak za suzbijanje kreditne aktivnosti. Postavlja se pitanje zašto NBS s jedne strane gasi požar (povećanjem učešća), a s druge potpiruje vatru (ublažavanjem uslova za zaduživanje).

* Autori MAT-a skrenuli su pažnju da je u martu i aprilu zabeležen pad industrijske proizvodnje i izvoza, što znači da još nismo izašli iz krize. Kakve su vaše procene privrednih kretanja do kraja godine i kad se mogu očekivati neki vidljiviji znaci oporavka?
– Mene su razočarali podaci o kretanju industrijske proizvodnje i izvoza u martu i aprilu. Kao da se ispunjavaju slutnje da će apresijacija dinara uzeti danak, pošto više nema oporavka industrije i izvoza. Konjunkturno, u odnosu na aktivnost od pre mesec-dva primećuje se stagnacija. Ipak, ohrabruju rezultati MAT-ove ankete, gde se vide pojedini znaci optimizma privrednika u sledeća tri meseca, pa se možemo nadati da će se ispostaviti da je ovo samo kratkotrajni zastoj. Mislim da je najrealnije da u ovoj godini i dalje ostanemo pri proceni rasta BDP od tri odsto, a da će u tome industrijska proizvodnja biti uvećana za nekoliko procenata. To nije dovoljno i sigurno da može brže, ali neka se bar zaustave negativne tendencije. Za dinamičniji rast, kakav nam je potreban, od oko pet odsto godišnje, potrebno nam je da imamo razigraniju ekonomiju i da ne zavisimo od nekoliko proizvođača i izvoznika – rekao je prof. dr Vladimir Vučković u razgovoru za Ekonometar.

K. Sekulić