Draginja Đurić: Prirodna veza bankarskog sektora i privrede

Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga je bio potreban u svakom slučaju. Međutim, banke koje pripadaju vodećim evropskim grupacijama, kao što je i naša, već primenjuju standarde koji su sada preuzeti i u domaće zakonodavstvo, pa takvim bankama ovaj zakon samo pomaže da zaokruže započete projekte bez bojazni od nelojalne konkurencije
 
 
Izvesno je da izlazimo iz krize, čemu u prilog govore ekonomski pokazatelji, ali i činjenica da sve više klijenata planira nova ulaganja i da ima sve više zahteva za investicionim kreditima. Dakle, ima pomaka nabolje, ali se još ne može reći da je kriza u potpunosti iza nas. Činjenica da se kupuju trezorski zapisi i državne hartije govori da je Srbija zemlja kojoj investitori veruju. Bankarski sektor je zbog prudencijalne politike Narodne banke Srbije koja se ogleda u visokoj adekvatnosti kapitala i značajnom izdvajanju obavezne rezerve bez većih problema amortizovao prve udarce krize, sačuvao stabilnost, visoku likvidnost i poverenje. Ali, gledajući unapred, da bi se ovakvo stanje održalo i da bi banke nastavile sa dinamičnom kreditnom aktivnošću, potreban nam je zdrav i razvojno orijentisan realni sektor. Bankarski i realni sektor su uzajamno povezani i zavise jedan od drugog – smatra Draginja Đurić, predsednica Izvršnog odbora Banke Inteza, najveće banke u Srbiji.

U intervjuu za Magazin Biznis Draginja Đurić podseća na značajnu ulogu koju ima stabilan bankarski sektor za srpsku privredu i ekonomiju, govori o nedavno usvojenom Zakonu o zaštiti korisnika finansijskih usluga, o mogućim posledicama jakog dinara, o bankarskim maržama, politici centralne banke, krizi likvidnosti i ističe: „Moramo da imamo zdrav finansijski sektor koji je u svakom trenutku sposoban da podrži realni sektor“.

* Krajem maja usvojen je Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Kako komentarišete njegove odredbe? Da li on bitno menja dosadašnju relaciju klijent-banka? Za koga je povoljniji – za klijente ili za banke?


– Razume se da nam je Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga neophodan. Potrebna nam je regulativa koja će precizno definisati odnose između korisnika finansijskih usluga i banke. Nije sporno da ugovori treba da budu precizni i nedvosmisleni, da banka ne može da ima jednostrano pravo na korigovanje odredbi ugovora, da kamatna stopa ne može da bude stvar samo poslovne politike banke i da ne treba da se zaračunava visoka naknada ukoliko klijent ranije želi da vrati kredit. Banka Inteza kao deo velike međunarodne grupacije i do sada je primenjivala evropske standarde u radu, a odnos sa klijentom stavljala u središte poslovanja. To najbolje ilustruje činjenica da mi već godinama kontinuirano sprovodimo i istraživanja o zadovoljstvu klijenata jer želimo da uvažimo sve njihove primedbe i da sa klijentima gradimo korektan i fer odnos. Ne znači da primedbi uopšte nema, ali to je normalno ako imate milion i po klijenata. Uvek će se naći neki problem u operativnom poslovanju.

* Banka Inteza i Udruženje banaka su imali neke predloge i primedbe u fazi donošenja Zakona?


– Mi smo aktivno učestvovali u izradi zakonskih rešenja i na naše zadovoljstvo veliki broj naših predloga je uvažen od strane predlagača. Najsporniji deo svakako se odnosi na tzv. retroaktivnu primenu za koju nadležni organi tvrde da nije u suštini retroaktivna, ali bankama svakako nameće problem pozivanja stotina hiljada klijenata radi ankesiranja postojećih ugovora samo zbog formalnih razloga. To će predstavljati dodatni trošak za banku. Inače, mi smo napravili akcioni plan za primenu Zakona i realizovaćemo ga do kraja decembra, kada počinje njegova primena, ali sama primena će ipak povećati troškove banke. Takođe, ono što ostaje kao dilema jeste mogućnost da klijent odustane od samog kredita u roku od 14 dana. To bankama isto tako može da stvori nove troškove, jer traži i vreme i sredstva za obradu kreditnog zahteva, a onda klijent može da odustane bez obrazloženja. Neke odredbe koje su direktno preuzete iz evropskog zakonodavstva možda nisu u skladu sa trenutnim stepenom razvoja našeg tržišta, ali nema sumnje da će sazrevanjem tržišta i one naći svoj puni smisao.

* Skupštinska rasprava o tom zakonu bila je prilično burna?


– Činjenica je da je u prošlih deset godina stvoren stabilan bankarski sistem i ne treba da se uvođenje ovog zakona koristi kao prilika za „obračun sa bankama“. Procedura donošenja zakona stvorila je pomalo lošu sliku o bankama. Stekao se utisak da su banke do sada htele da rade samo ono što njima ide u prilog, da su se bavile isključivo načinima kako da povećaju zaradu, a da je klijent zanemaren. Bilo je i niz drugih kvalifikacija koje nisu išle u prilog bankama. Mislim da je to bilo suvišno, jer nije dobro da se diskredituju banke ili da se na ovakav način narušava njihov ugled. Zakon je bio potreban u svakom slučaju. Međutim, banke koje pripadaju vodećim evropskim grupacijama, kao što je i naša, već primenjuju standarde koji su sada preuzeti i u domaće zakonodavstvo, tako da takvim bankama ovaj zakon samo pomaže da zaokruže započete projekte bez bojazni od nelojalne konkurencije.

* Zakon je bio samo povod za raspravu, ali je poznato da su banke u Srbiji odavno na „optuženičkoj klupi“ da ubiraju isuviše visoke marže?


– Da, skupštinska rasprava o primeni zakona izazvala je polemike i o bankarskim maržama. Ali, ako su uslovi kreditiranja jasni i ako je transparentno definisan način na koji se formira kamata koju nudi banka, ako se klijent saglasi sa takvim predlogom ugovora, onda je suvišna rasprava o tome da li su marže visoke. A što se tiče samih marži, ako se pogleda njihovo kretanje u prošlih pet godina, bez obzira na teže uslove poslovanja u prošle dve-tri godine, i ako se uzme u obzir da su cene depozita kod nas i za devize i za dinare prilično visoke kao posledica visoke kamate koje banke plaćaju na izvore sredstava, onda je jasno da marže i nisu tako velike.

Kada se stavi u odnos ostvarena dobit prema kapitalu ili prema ukupnoj aktivi jasno je da je zbog visokih regulatornih zahteva u našoj zemlji puno sredstava imobilisano bez adekvatnog kamatnog prinosa i zato je profitabilnost banaka kod nas nešto niža nego u zemljama u okruženju. Kamatne marže su kod nas, na primer, u 2009. godini u proseku iznosile 8,30 odsto, a danas su 6,88. To pokazuje da se kamatne marže stalno smanjuju. Problem je što su pre krize kamatne stope na kredite, iako su bile više nego danas, ipak bile prihvatljive prilikom kalkulacije ekonomske isplativosti nekog ulaganja, dok danas zbog promenjenih tržišnih uslova i sužavanja profitnih marži, svaka kamata predstavlja opterećenje.

* Zašto su pale bankarske marže?


– Pre svega zbog konkurencije. NBS jeste jednim delom relaksirala banke u delu obavezne rezerve koju polažu, ali ne koliko se očekivalo. Ideja da se štedi u dinarima je dobra ali još nema pravih efekata. Sada, na primer, ukupna štednja u bankama u Srbiji iznosi 7,3 milijarde evra ali se od toga samo oko pet odsto odnosi na dinare. Dakle, nema dovoljno štednje u dinarima iako su kamate na te štedne uloge visoke. Nastojanja NBS još ne mogu da urode plodom jer su naši građani navikli na štednju u devizama. Ali, zanimljivo je šta se dešava sa kreditima. Ranije je oko 80 odsto kredita bilo indeksirano u evrima a sada se taj odnos smanjuje i došlo je do nivoa od oko 68 odsto kredita vezanih za evropsku valutu, dok su ostalo dinarski. Razlog za to su svakako povoljniji subvencionisani krediti u dinarima, a drugim delom to što mnoge banke u svojoj ponudi imaju dinarske kredite za finansiranje projekata sa ročnošću do tri godine, sa fiksnom dinarskom kamatnom stopom, što pri ovako stabilnom kursu klijentima dosta znači.

* Kako ocenjujete monetarnu politiku koju centralna banka vodi prema bankama? Da li su previsoki depoziti – dinarski i devizni – koje banke polažu kod centralne banke?


– Pošto je inflacija visoka i iznad targetirane, onda NBS mora da se ponaša u skladu sa tim. Zato banke i dalje izdvajaju više sredstava nego što su planirale shodno prošlogodišnjoj najavi iz centralne banke. Pod pritiskom inflacije, NBS je ipak bila prinuđena da održi restriktivnu monetarnu politiku i, u cilju imobilisanja dinarskih sredstava, poveća izdvajanje dinarske obavezne rezerve. Doduše, ranijih godina smo imali još veća izdvajanja.

* Kako komentarišete najnoviju odredbu NBS o obaveznom učešću građana za kredite koja stupa na snagu 1. jula?


– Jasno je da NBS novim merama želi da smanji izloženost u evrima i s druge strane da stimuliše kreditiranje u dinarima. Banke će svakako moći da svoju ponudu usmere ka dinarskim plasmanima na kraći rok. Ipak, stambeni krediti u domaćoj valuti mogu postati realnost samo ukoliko se pronađu dugoročni izvori kreditiranja u dinarima.
Isto tako, jasna je intencija Narodne banke da bankama omogući da one same procene da li će i koliko klijent moći da se zaduži. I to je u redu. Oni koji imaju manja primanja moći će manje da se zaduže. Takođe, novim merama koje se ogledaju u ponovnom uvođenju depozita odnosno učešće u visini od 30 posto kod kratkoročnih kredita indeksiranih u evrima, NBS želi da umanji kreditnu aktivnost u evrima i da time klijentima olakša otplatu kredita imajući u vidu da zarade većine građana Srbije nisu vezane za stranu valutu. Mislim da su, dugoročno posmatrano, ove mere u interesu bankarskog sektora mada je nesumnjivo da će usporiti kreditnu aktivnost.

* U Srbiji i dalje traje kriza likvidnosti za realni sektor. Kako to izgleda iz ugla plasmana vaše banke? Kakva je naplata potraživanja? Ima li Banka Inteza rizične plasmane?


– Svaka banka u svetu ima rizične plasmane pa ih imamo i mi. Na 2,5 milijardi evra našeg kreditnog portfolija normalno je očekivati da procenat loših plasmana postoji. Zarad poboljšanja likvidnosti realnog sektora donošenje regulative u izmirivanju obaveza bi taj problem sa likvidnošću svakako ublažilo i zato je neophodno da se usvoje propisi koji bi tu oblast regulisali. Kod naše banke nivo rizičnih kredita nije visok, štaviše niži je od proseka u bankarskom sektoru. Privreda teže izmiruje obaveze nego građani, ali kada bi u preduzećima znali kada će naplatiti potraživanja i oni bi bili redovniji u isplati.
Banka Inteza u saradnji sa klijentima koji su u problemima i drugim poveriocima, konstantno traži moguća rešenja za izlazak iz finansijskih teškoća i prezaduženosti. Tek pošto se iscrpe sve mogućnosti ide se na prinudnu naplatu iz sredstava obezbeđenja i primenu Zakona o stečaju.

* Da li treba očekivati ukrupnjavanje u srpskom bankarskom sektoru o čemu se pre nekoliko godina više govorilo nego sada?
– Dosta se o tome pričalo. U poslednje vreme očekuje se da ukrupnjavanje dođe spolja a to znači ako dođe do pripajanja matičnih banaka. Što se našeg tržišta tiče, tu su tržišne prilike i vreme najmerodavniji. Sama činjenica da prvih pet banaka drži preko 50 odsto bilansne sume znači da koncentracija u bankarskom sektoru nije velika. Ima i specijalizovanih banaka, što znači da je došlo do segmentiranja na tržištu, što je takođe dobro. Više nisu sve banke univerzalne, kao što je naša, jer univerzalnost više košta.

* Na čemu sada banke u Srbiji najviše mogu da zarade? Koliko je isplativa kupovina državnih hartija od vrednosti i sa kojom ročnošću?


– Pre svega, podsetila bih da univerzalne banke kao što je i naša, generišu prihode iz različitih segmenata poslovanja. U tom smislu, kao i ostatak bankarskog sektora, uključeni smo u kupovinu repo i trezorskih zapisa, koje su u poslednje vreme kako domaći tako i strani investitori prepoznali kao unosne.
Banke uglavnom drže porfolio hartija od vrednosti u koji pre svega ubrajamo trezorske zapise i repo hartije Narodne banke Srbije za potrebe balansiranja likvidnosti i kamatnih prihoda koji su najvećim delom kratkoročni, dok su strani investitori većinom orijentisani na prihodni aspekt investije posebno imajući u vidu da im se kamatni prihod uvećava za efekat apresijacije dinara i oni više kupuju dugoročnije zapise.
Međutim, iako ulaganje u hartije od vrednosti kratkoročno može da donese veće prihode, naš prioritet su oduvek bili dugoročni plasmani realnom sektoru i građanima.

* Kakve su Vaše procene kursa dinara do kraja godine?


– Zaista je veoma teško predvideti kurs domaće valute u uslovima kada ga ne definiše samo tržište. Teško je reći šta će se desiti do kraja godine. Ja se samo nadam da će se inflacija smiriti u drugoj polovini godine i da će u tom slučaju i kamatne stope i kurs imati kontrolu.

* Kakva je Vaša poruka kreatorima ekonomske politike Srbije, s obzirom na to da iz bankarskog ugla imate najbolji uvid u realna ekonomska kretanja?


– Bankarski sektor ne može biti dugoročno uspešan bez dobrog realnog sektora. Upravo je zato bitno da se započete reforme što pre završe, da se sve ono što se odnosi na poslovni ambijent što pre sprovede. Vlada je prepoznala da je bitno unaprediti segment urednosti izmirenja obaveza i prvo je krenula od regulisanja rokova za izmirenje obaveza. U tom smislu je Skupština Srbije izglasala Zakon o izvršenju i obezbeđenju koji donosi rešenja u pravcu skraćivanja rokova naplate dugova, uvodi profesionalne izvršitelje i time otklanja uska grla u postupku naplate potraživanja.
U svemu tome bitno je da se poslovno okruženje i ambijent za poslovanje izgrade na način da omogućava predvidivost i stabilnost, jer ćemo samo tako moći da obezbedimo uspešnost poslovanja i najbolju alokaciju resursa. Zato je važno da se sagledaju prepreke za obezbeđenje takvog ambijenta i kroz međusobni dijalog uključe svi relevantni akteri.

* Banka Inteza je ušla i u veliku investiciju izgradnje sopstvene zgrade na Novom Beogradu. Kako ste ubedili centralu da uđe u tu značajnu investiciju?


– Uopšte nije bilo potrebe da ih ubeđujemo. Banka Inteza ima samo u centrali u Beogradu više od 800 zaposlenih i danas se nalazimo na nekoliko lokacija. Meni je drago što će nova zgrada omogućiti našim zaposlenima najbolje uslove rada, ali nekim sadržajima kao što je dečji vrtić, unaprediti kvalitet njihovog života što su oni zaslužili svojom posvećenošću i lojalnošću.
Meni je istovremeno drago što će na izgradnji i opremanju naše nove poslovne zgrade biti angažovana mnoga naša preduzeća i uposlena građevinska operativa. Investicija od 45 miliona evra nije beznačajna za Srbiju.

* Da se malo našalimo: od kojih para gradite zgradu i da li ćete uzimati kredit?


– Nismo razmišljali za sada o kreditu (smeh). Sredstva za izgradnju izdvajamo iz tekućeg poslovanja. Banka Inteza do sada, za šest godina poslovanja u Srbiji, ni jedan dinar, ni evro od ostvarene dobiti nije iznela iz zemlje. Sav profit je reinvestiran i ostaje u Srbiji. Grupacija je od ulaska na tržište direktno investirala milijardu evra kroz inicijalne akvizicije, dokapitalizacije i reinvestiranu dobit, a još toliko je unela u zemlju kroz direktne kreditne linije. S druge strane, verujem da Banka Inteza svojim načinom poslovanja i ostvarenim rezultatima zavređuje poverenje akcionara koje uživa. U prethodnih šest godina smo pokazali da imamo upravljačke i organizacione kapacitete neophodne za dostizanje i stalno jačanje vodeće pozicije. To tržišno vođstvo nas obavezuje da budemo uvek bolji u svim aspektima poslovanja, uključujući i potrebu da našim zaposlenima obezbedimo što bolje uslove za rad i profesionalni razvoj – naglasila je Draginja Đurić u razgovoru za Magazin Biznis.
 
* Šta su danas najveći problemi u radu banaka u Srbiji?


– Najveći problem je to što zbog čestih promena regulative nismo u mogućnosti da planiramo i donosimo odluke koje su sprovodljive. Takođe, problem predstavlja i neizvesnost u pogledu naplate, mahom zbog neodlučnosti u donošenju propisa koji bi obavezivao sve učesnike da svoja dugovanja izmiruju u propisanom roku, bilo da je to 30 ili 60 dana. U susednim zemljama je to regulisano i primenjuje se sa dosta uspeha. Ako imamo zdrav bankarski sektor koji je uvek spreman da podrži realni sektor, onda se za uzvrat mora omogućiti da se poštuju i sve obaveze prema bankama. Na primer, imamo građevinski sektor koji nije dovoljno uposlen, opterećen problemima niske likvidnosti . Da li problemi proističu iz neadekvatne zakonske regulative ili se radi o nečem drugom, važno je da se oni što pre prevaziđu jer građevinska industrija treba da bude zamajac čitave ekonomije. Dakle, tačno je da realni sektor ima probleme, ali ti problemi su zajednički i već se pokazalo da mora da postoji sprega bankarskog sektora, realnog sektora i Vlade kako bismo našli adekvatna rešenja.
 
* Banka Inteza je godinama jedan od najvećih donatora u Srbiji, odnosno banka koja izdvaja velika sredstva za projekte društvene odgovornosti. Nedavno ste pokrenuli i jednu veoma originalnu akciju-donaciju „Mesto koje volim“. Da li takva politika banke ostaje trajno model poslovanja vaše banke i kako se to banci vraća?


– Banka Inteza nastoji da u svoje poslovanje integriše i interese šire društvene zajednice i da svoj doprinos njenom razvoju i verujem da smo do sada brojnim primerima to i pokazali. U te okvire ubrajam kreiranje niza neprofitnih proizvoda koji na ekonomiju deluju podsticajno, ali i doprinos inkluziji marginalizovanih društvenih grupa, doprinos razvoju sporta, umetnosti i kulture. Veliki deo svojih sredstava Banka izdvaja za realizaciju projekata korporativne filantropije, koji traju iz godine u godinu, pri tom se, u skladu sa svojom filozofijom, posvećujemo prosperitetu najmlađih naraštaja na kojima počiva budućnost. Da bismo znali kuda idemo, moramo znati i odakle smo pošli, moramo poznavati svoje korene i vrednovati nasleđe na kojem se temelji naš identitet. Zato smo odlučili da pokrenemo projekat „Mesto koje volim“ i ukažemo sugrađanima na važnost kulturnoistorijske baštine, koji čini našu suštinu i svih mesta koja se izdvajaju po svom značaju za lokalne zajednice. „Mesto koje volim“ je po svojoj prirodi dugoročan projekat, čiji prvi ciklus, od pokretanja kampanje do obnove objekata traje dve godine, a on sam oslikava našu nameru da ulažemo u trajne vrednosti našeg društva.
 
* Nedavno ste potpisali ugovor za kreditiranje izgradnje jednog od hotela na Novom Beogradu iz lanca hotela čuvene hotelske grupacije Falkenštajner. Koliko je za banku isplativo da kreditira tako velike projekte jer se, obično, tako velikim klijentima daju posebne pogodnosti?


– Kreditiranje koje ste pomenuli je najbolji primer kako jedna velika međunarodna bankarska grupacija stvara sinergiju i ekonomske prednosti za sve svoje članice jer je saradnja sa grupacijom Falkenštajner inicirana i dogovorena na nivou naših centrala. Naravno, Falkenštajner spada u red klijenata koji imaju poseban tretman, ali to ne isključuje isplativost ulaganja jer se radi o velikoj investiciji i dugoročnoj saradnji što za svaku banku ima poseban značaj. Najvažnije je da ćemo imati još jedan dobar hotel u Beogradu i oni će takođe uposliti našu industriju.
 
Radojka Nikolić
Tekst je preuzet iz 65. broja Biznis magazina