Srpski dinar i dalje preslab za Evropu
Gotovo da se ni u jednoj banci u Evropi naša nacionalna valuta ne nalazi na kursnim listama, iako je postala konvertibilna još pre devet godina.
Bankari, čak i u zemljama gde žive i rade naši građani, ili tamo najčešće putujemo, nemaju interesa da primaju dinare.
Naše valute, tako, nema ni u Austriji, Nemačkoj, Mađarskoj…, ali ni u Crnoj Gori.
Kako kažu u Narodnoj banci Srbije, konvertibilnost dinara postoji, ali banke mogu da ga prihvate samo ako to žele i ako imaju interesa, bez ikakvih obaveza. Centralnoj banci je poznato, na primer, da se naša nacionalna valuta može zameniti u Poljskoj.
Dinar je postao konvertibilan 15. maja 2002. godine, kada je Međunarodni monetarni fond dao saglasnost da se naša valuta pojavi na kursnim listama u svetu. Prvo ju je prihvatila HSBC banka u Londonu, a zatim Rajfajzen i tadašnja HVB banka u Beču, kao i u Segedinu. Danas ove banke ne razmenjuju dinare u pomenutim evropskim gradovima.
Prihvatanjem obaveza Statuta MMF – da država neće voditi nikakva ograničenja na plaćanje i transfer u tekućim međunarodnim transakcijama, da neće praktikovati višestruke kurseve, niti ulaziti u bilo kakve diskriminatorne valutne angažmane… – ispunjeni su uslovi za proglašenje konvertibilnosti našeg dinara. Suština ovog režima, koji je potvrdio MMF, u stvari obavezuje državu da prodaje po određenom kursu devize iz deviznih rezervi, ili da kupi druge valute u meri u kojoj se one nude.
Podlogu za proglašenje konvertibilnosti te 2002. godine činile su ojačane devizne rezerve od 1,7 milijardi dolara na računima NBS i još 900 miliona u poslovnim bankama, kao i tada odobreni trogodišnji finansijski aranžman sa MMF, što je dodatna garancija da će se u tom periodu voditi zdrava ekonomska politika, a nacionalna valuta ostati stabilna.
Od 2003. godine, kada je jedan evro vredeo 60 dinara, do danas, naša valuta je oslabila za oko 40 dinara, ili skoro duplo je slabija nego pre osam godina.
Prema mišljenju ekonomista, konvertibilnost je tada bila značajna kao sistemska mera koja je potvrdila otvaranje domaće privrede prema svetu, što je trebalo da ima značajne efekte na duže staze. Između ostalog, bez rizika koji su postojali do uvođenja konvertibilnosti dinara, građani su mogli da čuvaju svoju ušteđevinu bilo u domaćoj valuti ili u devizama, ne strahujući da će nacionalna moneta stalno vredeti sve manje. To se, međutim, ipak nije ostvarilo.
