Znate li šta je „Fast-Flation“? Naš ekonomista iz Čikaga objašnjava kako danas žive Amerikanci

O ekonomskim izazovima u SAD nakon pobede Donalda Trampa razgovarali smo sa Nenadom Bumbićem, predsednikom udruženja Zaštita potrošača, koji živi i radi u Čikagu i dobro poznaje tamošnje prilike. Bumbić kao pokazatelj platežne moći ističe da siromašniji Amerikanci u SAD sve češće biraju kućne obroke dok imućniji prelaze na povoljnije restorane, a da brendovi pokušavaju da zadrže kupce kroz simbolična ulaganja u održivost u nedostatku ideja.

Kako inflacija i rast cena utiču na prioritete potrošača u Americi?

SAD u Novu godinu ulaze i sa novim pojmom „Fast-Flation“ koji je nastao zahvaljujući mnogo bržem rastu cena u lancima brze hrane nego u drugim oblastima. Fastfood – Fast (in)flation. Na primer, u meni najbližem Mek Donaldsu 2020 velika Koka Kola (946 ml) koštala je 1$, a sad je 1,60$ tj. 180 RSD.

Na to ide i šrinkflacija. Mek Donalds je počeo da smanjuje broj restorana u kojima možete da pijete neograničenu količinu Koka Kole za samo 1.00$ tj. sad 1,60$. U planu je i potpuno ukidanje mogućnosti da pijete gazirana pića u neograničenim količinama. Ono što su pekare u Srbiji, to su restorani poput Meka u SAD-u. Oko trećine Amerikanca jede u restoranima brze hrane svaki dan, a čak 82% Američkih porodica ih poseti bar jednom sedmično.

Kako ovo raslojava Amerikance?

Da bi prosečna osoba bila sita, sad umesto oko šest dolara, treba da potroši oko 10$ u restoranima brze hrane. Zato su oni, manje finansijski ugroženi, počeli da jedu u jeftinim standardnim restoranima gde obrok (glavno jelo, mala supica i neograničena količina gaziranog soka) može da se naruči već od 10,99$ (npr. Chili’s). Oni koji nisi ugroženi vode se logikom, ako već moram da platim 10$ zašto da ne dodam još malo pa ću jesti nešto što liči na hranu.

Na izbor onih koji baš i nemaju para žalio se čak i direktor Mek Donaldsa, Kris Kemzicki. On se požalio da siromašniji Amerikanci ređe posećuju njihove restorane jer se češće odlučuju da jedu kod kuće.

Ono što direktor Mek Donaldsa ne želi da kaže je i da siromašniji koji se još hrane u Meku kupuju jeftinije, tj. lošije obroke nego što su to činili ranije. Amerikanci su ređe posećivali restorane tokom 2024. nego 2023. Ako se izuzme 2020. prošla godina je rekordna i po broju zatvorenih restorana. Zbog inflacije su i nestale prodavnice u kojima sva roba košta dolar. Sad umesto 1$ sve košta 1,25$ ili više.

Kako se u Americi živi nakon pobede Donalda Trampa? Da li je osetna bilo kakva promena na planu ekonomije I potrošačkih navika?

Trampova pobeda se za sada oseća u povećanju neizvesnosti i unošenje nervoze u određene segmente poput proizvodnje električnih automobila i generalno svih oblasti koje imaju veze sa zaštitom životne sredine, jeftinom radnom snagom i zdravljem.

Delom i zbog interesa Maska, Tramp je najavio ukidanje federalne subvencije za kupovinu električnih automobila od 7.500 $.

Strani proizvođači poput Hjundajia su dovedeni u nezgodnu situaciju. Zbog Bajdenove politike da se subvencije daju samo za električne automobile proizvedene u SAD-u proizvođači su investirali u nove pogone u Americi.

Tramp je najavio ukidanje subvencije od 7.500 $ za električne automobile, a zatim i uvođenje carina na uvoz komponenti.  Praktično time bi onemogućio proizvodnju stranih električnih automobila u SAD-u.

Dalje, najavio je i prekid subvencija za širenje mreže za punjenje električnih automobila, ukidanje uredbe iz 2021.  koja ograničava koliko automobili sa SUV motorima mogu da zagađuju, itd.

Ovo sve pogoduje Masku da sačuva primat koji Tesla ima, a stranim proizvođačima bi nanelo gubitke od više milijardi dolara.

Kada se ovo zna jasno je zašto proizvođači električnih automobila daju „neverovatne“ popuste.

Tako sad možete uzeti Hjundi Ioniq 5 koji košta između 40.000$ i 50.000$ na lizing za samo 159$ mesečno ili VW ID4 za samo 149$ mesečno.

SAD sve bliže zabrani TikToka: Da li je došao kraj popularnoj aplikaciji?

Koliko su lojalnost brendu i cena ključni faktori u odlučivanju o kupovini?

Došlo je do drastičnog pada lojalnosti brendovima, do te mere da mediji poput Forbsa objavljuju i tekstove sa bombastičnim naslovima „Lojalnost brendovima je mrtva“  (The Death Of Brand Loyalty).

Ovo se naročito oseti u pogledu kupovine markirane odeće i prehrambenih proizvoda.

Prodaja proizvoda pod markom trgovca (jeftinija roba) je porasla u prethodne četiri godine za 41% što je dovelo do osetnog pada prodaje poznatih brendova. Ovo važi kada je u pitanju ne samo odeća, obuća, i hrana, već i kod dugotrajnih potrošačkih proizvoda poput tehnike i nameštaja. Sada je svaki četvrti ili peti prehrambeni proizvod u korpi prosečnog Amerikanca proizvod pod brendom trgovca, a ne proizvođača. Ne tako davno, tek svaki 10 proizvod je bio pod brendom trgovaca. Ovo jasno ukazuje da je cena dobila na značaju dok se lojalnost brendovima smanjila.  Osobe rođene posle 1990. su danas 57% manje lojalne brendovima nego što su to bile 2020. Zanimljiv je naročito pad u bastionu lojalnosti, lojalnost modnim brendovima koji nije posledica samo rasta cena, već i rasta svesti potrošača o problemima održivosti tj. zaštite životne sredine.

Osim tog lepog motiva, između 50% i 60% Amerikanaca tvrdi da su prestali da budu lojalni brendovima zbog problema koje su imali sa njihovim proizvodima i jer su primetili značajan pad kvaliteta.

Na koji način brendovi odgovaraju na rastuće zahteve za održivošću i etičkim poslovanjem?

Pomalo slično kao i kod nas. Zaštita životne sredine je odličan dar za marketing. Kada malo razmislimo, da smo mi na mestu onih koje smišljaju reklame za toalet papir, prašak i sijaset drugih uzbudljivih proizvoda, šta bi smislili novo? Verovatno, ništa.

U nedostatku nečeg konkretnog, novog, dosta korporacija  u reklamama ističe simbolična ulaganja u zaštitu životne sredine i na taj način ostaju u mislima potrošača i predstavljaju se u dobrom svetlu. Kompanije idu tako daleko i da od potrošača traže da daju novac za humanitarne svrhe ili za zaštitu životne sredine.  Problem je što se često ispostavi da taj novac ne ide baš u dobrotvorne svrhe. Na primer, jedna avio-kompanija je nudila putnicima priliku da neutrališu emisiju štetnih gasova izazvanu njihovim putovanjem tako što će doplatiti dva dolara. Avio-kompanija navela je da će tako prikupljena sredstva uložiti i u očuvanje šume na Hadson farmi.

Problem je samo što je ta farma lepog imena zapravo ekskluzivni lovački klub za milijardere.  Pa su putnici koji su izdvajali novac za zaštitu životne sredine, zapravo davali novac milijarderima kako bi oni potrošili manje dok ubijaju životinje! No, nije sve crno, ima i kompanija koje zaista ulažu novac u zaštitu životne sredine. Činjenica da kompanije sve češće u reklamnim porukama ističu da ulažu u životnu sredinu i održivu proizvodnju znači da su te teme bitne potrošačima, a to će vremenom dovesti i do realnih ulaganja u te svrhe.

Kako su digitalne platforme i online kupovina promenile način na koji Amerikanci donose odluke o kupovini?

To je slično kao i kod nas. Možda je zanimljivije što je primena veštačke inteligencije uticala na pad lojalnosti brendovima. Kad ovde pokušaš da zoveš neku kompaniju da se žališ na problem, lako može da se desi da nikada nećeš razgovarati sa ljudskom osobom. Sve više potrošača reaguju ljudski na to. Ako u nekoj kompaniji niko neće ni da me sasluša kad imam problem, zašto bi ja bio lojalan njima? Čak i neke usluge koje kod nas još podrazumevaju interakciju sa ljudima, ovde se odvijaju skroz automatizovano.

U više gradova postoje taksi servisi sa autonomnim vozilima. Bukvalno sve, od naručivanja, preko vožnje, pa do plaćanja se vrši bez kontakta sa ljudima. Korporacije ulažu dosta sredstava u izgradnju ličnosti njihovih virtualnih asistenata, tako da znam ako pozovem Banku Amerike, Erika će ljubazno probati da mi pomogne. U pojedinim, nama ne baš poznatim korporacijama poput Klarne, veštačka inteligencija odgovori na preko 2/3 upita čak 150 miliona korisnika te korporacije. Citi banka planira da u narednih pet godina virutalnim asistentima zameni čak 54% zaposlenih.

Već sad većinu odluka bitnih za moje odnos sa bankom ne donosi ni jedno ljudsko biće, već veštačka inteligencija.

Uprkos najavama stručnjaka za marketing da će veštačka inteligencija omogućiti personalizovane proizvode i usluge koji će dovesti do rasta lojalnosti, često se dešava suprotno. Klijenti se prosto osećaju čudno kada im u banci kažu da niko ne može da uradi ništa da reši njih problem jer je sistem tako odlučio.

Da li primećujete razlike u trošenju između različitih demografskih grupa?

U proseku Amerikanci troše samo oko 11% svog prihoda na hranu, stanovnici EU – 18%, a stanovnici Srbije oko 39%.  Kao i podatak o prosečnoj plati, pomenuti prosek krije velike razlike. Siromašni u SAD-u troše oko 35% prihoda na hranu, a srednja klasa oko 14% to je tako iako srednja klasa troši osetno više na hranu nego siromašni, 8,5000 $ spram oko 5,000 $.

Činjenice da prosečan siromašan Amerikanac manji deo svog prihoda izdvaja za hranu od prosečnog stanovnika Srbije jasno oslikava razliku u standardu.

Od početka krize izazvane epidemijom promene u trošenju pojedinih slojeva stanovništva su tolike da su dovele da bankrota pojedinih trgovinskih lanaca, masovnog zatvaranja određenih prodavnica i značajnog rasta drugih. Tokom 2024. oko 7.600 prodavnica je zatvoreno odnosno 57% prodavnica je više zatvoreno nego tokom 2023.

Ono što brine je zatvaranje lanaca namenjenih srednjoj- srednjoj klasi, praćen rastom lanaca orjentisanih na jeftiniju robu, diskonte i sa druge strane robe namenjene bogatijim slojevima.  ALDI je među najbrže rastućim lancima u SAD-u. Imajući u vidi da je to lanac koji nudi veoma  Valmart je takođe profitirao zahvaljujući inflaciji.

Kako potrošači u SAD-u pristupaju štednji i zaduživanju u trenutnim ekonomskim uslovima?

Zbog rasta cena, srednji i siromašni sloj društva je odlagao veće ili nepotrebne troškove (na primer, kupovina novog nameštaja bez realne potrebe za istim). Što se tiče štednje, 28% Amerikanaca nema uopšte ušteđevinu tj. 28% Amerikanaca ima manje od 1,000$ ušteđevine. Ako se izuzmu penzioneri, čak 51% Amerikanaca ima ušteđeno manje od 5,000 $.  Imajući u vidu da je prosečna cena zakupa stana u SAD-u 1.372$ jasno da je značajni deo stanovništva konstanto u opasnosti da ostane bez krova nad glavom bukvalno u roku od mesec dana.

Sa druge strane čak 17% Bejbi bumera (rođenih između 1946 u 1965) ima ušteđeno više od 500,000 $.

Mlađe generacije nisu bile u mogućnosti da uštede. Samo 4% Generacije X (1965 – 1980) ima ušteđevinu veću od 500.000$ dok čak 57% njih nije uspelo da uštedi više od 25,000$.

Više od 60% Amerikanaca nemaju dovoljno novca da prežive ni šest meseci bez prihoda. Čak 85 miliona Amerikanaca otplaćuje stambeni kredit, a bankama duguju u proseku oko 150.000$ Dodatih 13 miliona Amerikanaca je pozajmilo novac, a garant plaćanja je njihov dom!

Izvor: BIZLife/Nemanja Kuč

Foto: Canva/Printscreen YT kanal NOVA S/Pixabay