Rezultat? More slajdova, izveštaja, sastanaka i „akcionih planova”, dok zaposleni uglavnom i ne znaju šta je istraživanje pokazalo, a još manje da li će se nešto promeniti pre sledećeg milenijuma.

Umesto kontinuiranog dijaloga sa zaposlenima, najčešće se sve svodi na dobijanje prolazne ocene, a ne na dobijanje stvarnog uvida u posvećenost zaposlenih. U svemu ovome – anketa je anonimna, što dodatno pogoršava stvari, a da toga niko nije ni svestan.

Anonimna anketa i fidbek su najomiljeniji trik za pumpanje broja odgovora ili dobijanje nekakve informacije od zaposlenih još od prošlog veka. Sedamdesetih je ova ideja bila revolucionarna, jer je delovala kao prilika da plašljivi zaposleni konačno kažu šta misle, bez straha da će završiti na stubu srama.

Ali danas? Ako vam je anonimnost jedini način da vam ljudi popunjavaju anketu i budu iskreni, onda imate daleko veći problem od popunjavanja ankete. Poruka koju šaljete je zapravo: „Kod nas ne smeš da govoriš otvoreno šta misliš i osećaš, već samo kad se kriješ iza paravana.”

Takođe, često, a posebno na našim prostorima, većina ljudi je ubeđena u to da anonimno nije anonimno i plaši se odmazde „režima”. Rezultat toga je da zaposleni „igraju na sigurno” i uglavnom biraju i pišu generičke odgovore. Dakle, ne samo da šaljete pogrešnu poruku već su vam i rezultati istraživanja ili sadržaj fidbeka netačni.

Ali to nije dupli fejl, već trostruki, a evo i zašto.

Postoje ljudi koji kroz anonimni fidbek zaista odgovaraju iskreno. Tu je anonimnost, takođe, pogubna, jer ona znači „nula odgovornosti”. Svako može da „baci žišku” na bilo koju temu i da za to ne odgovara. Zatim, ako nisi potpisao svoje reči, nemaš trunku obaveze da pomogneš da se problem reši. I na sve to, menadžeri lako ignorišu komentare koji nemaju lice, pa se sve ovo pretvori u jednosmernu komunikaciju gde niko ničiji stav ne može da produbi pitanjem: „A šta si zapravo mislio ovim?”

E, zbog svega toga je anoniman fidbek sra#%e. Vrzino kolo bez poente.

Ako hoćete kulturu poverenja, u kojoj zaista dobijate relevantan fidbek, morate tu kulturu da gradite kontinuirano i otvoreno – razgovorom, jasnim akcijama posle fidbeka i liderima koji ne brane svoj ego, već stvaraju sigurnost. I svi moramo da imamo odgovornost. Lideri da saslušaju zaposlene i rešavaju probleme, a zaposleni da iskreno govore, stanu iza onoga što kažu i uključe se u promene.

Kraj je godine, vreme kada se sabiramo, obećavamo svašta i maštamo o „boljoj verziji sebe”. Pa kad već pravite listu novogodišnjih odluka, dodajte i ovu: u 2026. prestaćemo da ispitujemo zaposlene kroz prazne forme i počećemo da ih slušamo kontinuirano kroz razgovor.

Zapamtite: kultura se ne meri jednom godišnje, ona se živi svaki dan.

Srećni vam božićni i novogodišnji praznici!