„Ja sam poreklom iz Kruševca, ali sa devet godina sam se preselila u Italiju sa svojom porodicom, tako da sam veći deo života provela tamo. Diplomirala sam enologiju i vinogradarstvo na fakultetu u Udinama, kada je započela moja vinska avantura”, započinje priču za BIZLife Kristina Lukić.

Već tokom studija Kristina dobija priliku da praksu obavi u vinariji na Sardiniji i u Božoleu, u Francuskoj. Tada se, kako kaže, prvi put uverila da je ovo poziv kome će se potpuno posvetiti: „Posle te prve berbe bilo mi je jasno da želim svim srcem da se bavim ovim poslom.” Usledio je prvi posao u Čileu, zahvaljujući preporuci profesora sa fakulteta. „Od tog momenta sam krenula da skupljam znanje i praksu u raznim delovima sveta – od laboratorije, podruma do vinograda”, ističe ona.

Njen profesionalni razvoj uključivao je iskustva iz različitih vinskih škola – kako Novog tako i Starog sveta, i to u vinarijama raznih veličina. Međutim, kako to često biva, presudan trenutak desio se gotovo slučajno:

„Dok sam radila u Šampanji, naletela sam na vina iz Negotinske Krajine na jednom sajmu u Angersu. Zaintrigirana tim ukusima i mirisima, odlučila sam da obiđem kraj. Bila je to ljubav na prvi pogled ili, bolje rečeno, na prvi gutljaj!”

Prvi kontakt sa regionom ostavio je snažan utisak: „Već od dunavske magistrale nešto mi je govorilo da sam na pravom putu.” Posetila je Rogljevo, Smedovac i Rajac, kada donosi odluku da se preseli u kraj – u aprilu 2021. godine. Tu počinje njena nova faza života, kako profesionalna tako i lična.

„Upoznala sam i svoje sadašnje partnere, poreklom iz Francuske, koji su, takođe, prepoznali potencijal ovog kraja i odlučili da mi pomognu u ovom ambicioznom projektu”, naglašava.

Istovremeno upoznaje i Beku, vlasnicu vinarije „Raj”, kojoj je tada bio potreban enolog. Upoznaje i Bekinu ćerku Smiljanu, povratnicu iz Hamburga, i njih dve od samog početka započinju uspešnu saradnju. „Tako danas imamo dve vinarije ispod istog krova – ’Raj’ i ’Dalia’”, ističe Kristina, dodajući da se ubrzo priključuju i drugi mladi proizvođači vina – Marko iz vinarije „Tenuta Est”, Jelena iz podruma „Zagorac” i Nemanja iz pivnice „Butke”, koji je danas i Kristinin suprug.

„Mi smo, takođe, i aktivni članovi Udruženja ’Mladi sa Rajačkih pivnica’. Dakle, to su bili odlučujući faktori u mojoj odluci da ostanem definitivno u Negotinskoj Krajini”, objašnjava Kristina.

Za nju, kako kaže, očuvanje autentičnosti ambijenta i tradicije nije samo profesionalni izazov, već i lično uverenje.

„To nam je veoma važno – kako lično tako i profesionalno. Ja sam u ovoj neverovatnoj avanturi, ubrzo nakon dolaska, upoznala i svog sadašnjeg supruga, Nemanju, koji se, takođe, bavi vinogradarstvom i proizvodnjom vina na Rajačkim pivnicama. Sada imamo i ćerkicu, a brz obzira na to čime će se ona baviti kada poraste, mi ćemo se svim snagama truditi da ostavimo budućim generacijama jedno zdravo i kulturno značajno nasleđe”, odlučno poručuje naša sagovornica.

Kristina sa velikim poštovanjem govori o onima koji su pre njih gradili ovo vinsko nasleđe:

„Osećamo i dug prema tim starijim generacijama što su nam ostavile nešto jedinstveno i uložile toliko truda i znanja. Trudimo se da ispoštujemo maksimalno autentičnost tog nasleđa i prirode i da to uklopimo sa novim saznanjima i našom kreativnom energijom.”

U tom duhu razvijala je i filozofiju proizvodnje vina – oslonjenu na organske principe i minimalne intervencije. Kako kaže, za nju je organska proizvodnja ključ uspeha budućih prehrambenih proizvoda.

„Mi smo to što jedemo i pijemo i smatram da je neophodno voditi računa kako se ophodimo prema zemlji jer nam ona vraća u istoj meri. Moja filozofija je da radim sa najvišim respektom prema prirodi, a u isto vreme težim ka tome da napravim najbolje moguće vino, da bude izraz ove teritorije, ali da ima i moj pečat”, objašnjava vlasnica vinarije „Dalia”.

Negotinska Krajina, dodaje ona, nudi odlične uslove za organsku proizvodnju, ali klimatski izazovi postaju sve ozbiljniji:

„Otkako sam ja ovde, imali smo tri veoma komplikovane berbe zaredom. Godina 2023. je bila veoma kišna, 2024. ekstremno sušna, a ove godine, početkom maja, imali smo razoran grad, koji je napravio ogromnu štetu.”

Iako svesna rizika koji ovaj posao nosi, Kristina ističe da je razočarana što nisu preduzete mere koje bi ublažile posledice ovakvih nepogoda. Mada, uprkos teškoćama, ona veruje u potencijal ovog kraja.

„Ovde postoji takozvani terroir, što čini vina iz ovog kraja prepoznatljivim, a to je ogromna prednost ovog kraja. Ovde leži jedno izuzetno prirodno i kulturno blago, treba uložiti dosta više pažnje i sredstava kako ne bismo to izgubili. Jedan od ciljeva našeg gorenavedenog udruženja jeste povratak mladih ljudi na selo, ali to ne možemo sami da postignemo, potrebna nam je podrška državnih organa i lokalnih samouprava, a do sada je nismo dobili u adekvatnoj meri. Nadam se da će se to promeniti”, optimistično zaključuje Kristina Lukić.

Inače, u portfoliju vinarije „Dalia” nalaze se vina zanimljivih imena – Trač, Splet, Barjak i Pramen – a svako od njih nosi deo priče.

„Etiketa je lična karta vina, ona može da komunicira dosta o proizvodu u boci. Poruka koju smo hteli da prenesemo jeste da je vino za svakodnevnu upotrebu i da može da bude zabavno, sveže, ne previše pretenciozno. Trač je, na primer, dobio to ime jer je jedno lagano, lepršavo vino, namenjeno da se pije bez mnogo razmišljanja, uz ćaskanje sa prijateljem. Svako ime ima neku svoju pričicu koja je potrošačima interesantna”, objašnjava naša sagovornica.

Kristina ističe i značaj saradnje sa drugim vinarijama u Negotinskoj Krajini. Krenuli su sa istim idejama i energijom, rade zajedno na svim nivoima – od vinograda do vinarije, pa do predstavljanja na tržištu. Ta saradnja je, prema Kristininim rečima, bila ključna za opstanak u izazovnom okruženju, naročito zbog toga što se međusobno stvorila jedna zdrava konkurencija, koja ih motiviše da rade što bolje i „uskaču” jedni drugima kada zatreba.

„Shvatili smo da je uspeh jednog – uspeh svih, tako da, pored prijateljskih degustacija, radimo i na strategijama promocije i razvoja. Iskreno se nadamo da će se ova naša grupa jednoga dana proširiti i da će još mladih da se vrati da se bavi poljoprivredom”, objašnjava vlasnica vinarije „Dalia”.

Kao žena u vinskoj industriji, Kristina ima snažnu poruku za sve koji razmišljaju o ovom pozivu.

„Preporučila bih im da skupljaju što više iskustva u Srbiji i u inostranstvu. Ja sam, na primer, radila po dve berbe godišnje – jednu u severnoj hemisferi, a drugu u južnoj”, objašnjava ova iskusna enološkinja i dodaje da je, zahvaljujući toj dinamici, usavršavala struku i upoznavala svet, a do mnogih angažmana dolazila je preko Fejsbuk stranice „Travelling winemakers – living the dream”, koju toplo preporučuje svim mladim enolozima.

Kristina Lukić danas u Negotinskoj Krajini ne gradi samo vino, već i zajednicu, poverenje i budućnost. Njen rad dokazuje da povratak na selo može biti ne samo lični izbor već i model uspeha koji osvetljava ceo jedan zaboravljeni kraj.■