Veštačka harmonija: Zašto je „tišina na sastanku” najopasnija taktika vašeg tima?

Pre nekoliko nedelja imao sam sastanak sa klijentom sa kojim sam sarađivao pre par godina. Inače ozbiljna kompanija – lideri u svom segmentu, brojke zelene, a kancelarije izgledaju kao sa Pinteresta. Ali, dok posmatram njihov sastanak top menadžmenta na koji sam pozvan kako bismo zajedno napravili razvojni plan za srednji menadžment, osećam onaj specifičan miris koji svaki iskusni HR oseti pre nego što krene haos. Miris neiskrenosti.

Piše: Nikola Milosavljević, Senior HR Consultant/Managing Partner @ HR Fabrika

Nikola Milosavljević, foto: Bojan Stanić

Pričamo o brojkama za ovu godinu, prezentuju mi strategiju…sve je vrlo ambiciozno, agresivno i na papiru savršeno. Pogledam oko stola: deset glava istovremeno klima u znak odobravanja. Sinhronizovano, skoro robotski. Niko ne postavlja pitanje. Niko ne podiže obrvu. Tišina je toliko gusta da bi je mogao seći onim skupim makazama za otvaranje koverti. Ako se vratimo na onu sportsku priču od letos, kad tim gubi sa 20 razlike na poluvremenu, a u svlačionici vlada ovakva tišina, trener zna da je sezona gotova. To nije tišina fokusa. To je tišina predaje. To je trenutak kada prestaje poverenje u menadžment, taktiku i strategiju, ali su svi umorni i odlučni da je lakše ćutati i uzeti dnevnicu nego ući u sukob.

Menadžeri, budimo realni: ako niko ne protivreči vašoj genijalnosti, vi ne vodite tim – vi vodite kult. A kultovi retko preživljavaju kvartalnu reviziju. Barem je tako u biznisu.

Paradoks „dobrog vojnika”

Tržište danas, više nego ikada, nagrađuje inovaciju i brzinu. Paradoksalno, naše korporativne kulture i dalje tajno nagrađuju – poslušnost. Godinama smo trenirani da budemo „dobri vojnici”. Da ne talasamo. Da ne kvarimo „dobru atmosferu”. Ali, hajde da nazovemo stvari pravim imenom: ta veštačka harmonija koju toliko negujete nije ništa drugo do tiha sabotaža kompanije.

Kada vaši najpametniji ljudi sede na sastanku i ćute dok vide da ideja ide pravo u provaliju, oni ne čuvaju timski duh. Oni vrše pasivnu agresiju nad sopstvenom kompanijom. Puštaju lošu ideju da prođe bez borbe samo zato što se niko ne usuđuje da kaže – šefe, ovo neće proći kod klijenata.

U takvim sistemima, loše ideje ne umiru – one preživljavaju jer niko nema hrabrosti da ih ubije. Rezultat? Srednji nivo menadžmenta postaje groblje ambicija, a operativci na terenu dobijaju komande koje nemaju veze sa realnošću. Ako vas ljudi ne ispravljaju dok grešite, to nije zato što ste nepogrešivi, već zato što ste postali nebitni za njihovu stvarnost.

Šta kaže nauka (i zašto nam ne ide?)

Ako mislite da je ovo samo moj subjektivni osećaj sa parketa, grešite. Amy Edmondson, profesorka sa Harvarda, provela je decenije istražujući koncept psihološke bezbednosti. Njen zaključak je brutalan u svojoj jednostavnosti: Najuspešniji timovi nisu oni koji ne prave greške. To su oni koji se osećaju najsigurnije da o tim greškama govore naglas i to pre nego što postanu katastrofa.

Google je kroz svoj čuveni projekt „Aristotel” tražio formulu savršenog tima. Analizirali su stotine grupa i otkrili da nije bitno ko sedi za stolom (IQ, diplome, iskustvo), već kako se ti ljudi ophode jedni prema drugima. Ključni faktor? Upravo ta sloboda da se uđe u konflikt.

Konflikt nije neprijatelj. Strah od konflikta je neprijatelj. Tamo gde nema zdravog sukoba mišljenja, nema ni rešenja. Postoji samo kolektivno slepilo koje se maskira u „timsku slogu”.

Kako smo razbili tišinu?

Vratimo se mom klijentu. Nakon tog sastanka, rekao sam direktoru ono što baš nije želeo da čuje: „Imaš tim koji se trudi da te ne naljuti, a ne tim koji se trudi da pobedi. Sa ovim klimanjem glavama, udarićete u zid do kraja leta.”

Šta smo uradili? Promenili smo pravila igre. Postavili smo stvari koje često koristim kada radim sa timovima:

Uloga „đavoljeg advokata” na svakom ključnom sastanku. Jedna osoba ima zvaničan zadatak da sruši svaku ideju, da nađe rupu u zakonu, da objasni zašto to neće raditi. To više nije lični napad, to je sistematizovana kritika. Koja daje instant rezultat.

Nagrađujemo „loše vesti”. Lider koji prvi javi da projekat kasni ili da klijent nije zadovoljan, ne biva „streljan”, već dobija resurse da to popravi. Kultura se ne menja dekretom na LinkedIn-u. Ona se menja u onom malom, neprijatnom prostoru između postavljenog pitanja i iskrenog odgovora koji niko ne želi da čuje.

Kraći i intenzivniji sastanci. Nema robotskog klimanja. Ima vike, ima neslaganja, ima crtanja po tabli dok se ne nađe pravi put kojim svi žele da idu. I ono što je najvažnije, kada se izađe sa sastanka, svi znaju – plan koji je preživeo takvu rešetku je plan koji može da pobedi na tržištu.

Gde živi vaša kultura?

Liderstvo nije u tome da vas svi vole. Liderstvo je u tome da izgradite teren na kojem je istina važnija od vašeg ega. Ako ste najpametnija osoba u sobi kojoj niko ne sme da protivurečni, zapravo ste najusamljenija i najranjivija figura u sopstvenom biznisu. Vi ne vodite brod, vi samo sedite u kabini dok posada polako spušta čamce za spasavanje bez vašeg znanja.

Zato vas pitam, i budite iskreni prema sebi dok ovo čitate u svom mirnom kutku ili u pokretu – Da li vodite tim koji pobeđuje ili tim koji se samo trudi da vas ne naljuti?

Ako se niste setili bar jedne situacije u poslednjih mesec dana gde vam je neko u lice rekao da grešite, možda je vreme da proverite da li vaš tim još uvek igra utakmicu, ili su samo ostali u svlačionici i čekaju da se ugase svetla. Istina boli, ali tišina ubija biznis.

O autoru: 

Nikola Milosavljević je ko-osnivač HR Fabrike i HR asocijacije O.U.R. HR, jedne od najuticajnijih HR inicijativa u regionu. Kroz konferencije, treninge i podkast O.U.R. HR Stories, Nikola okuplja lidere koji su spremni da govore otvoreno – o izazovima, greškama, promenama i pravim ljudima iza procesa. Kao konsultant i trener sa više od 15 godina iskustva, sarađuje sa nekim od najuspešnijih kompanija u regionu, pomažući im da unaprede svoje HR strategije, razviju lidere i stvore radna okruženja u kojima ljudi zaista žele da ostanu – ne zato što moraju, već zato što ih neko vidi i vrednuje.

Izvor: BIZLife

Foto: Freepik/rawpixel.com, Bojan Stanić