Ima jedna stvar u vezi sa sigurnošću koja, sasvim neočekivano, ruši samu njenu bit. Nije problem samo u nestašici spolja, nego u tome šta se dešava unutra, u našem nervnom sistemu: što više težimo ka izvesnosti (i sigurnosti koja iz nje proističe), to je u našim životima više anksioznosti. Neuropsihijatrica dr Džulija Digandži, iz neurološke perspektive, jednostavno definiše svima poznat paradoks: anksioznost je, kod svakog od nas, „duboko poremećen odnos prema izvesnosti”.

Za ovo nam i ne treba nauka, znamo svi da nam je lakše da nam neko iskreno kaže „biće loše, evo kako” nego da živimo u produženom „videćemo”. Zna to i biznis, pa čitavi sektori rastu na izvesnosti: kasko polise, kreditni rejtinzi, ESG skorovi, bilansi koji su prošli stres-testove – sve je to skuplje iz dana u dan u ovom smutnom vremenu bremenitom algoritmima, prognozama i projekcijama. Ali eto, da se kaže da je čovečanstvo napravilo neki tanušni pokušaj da jednom zasvagda isteramo „možda” iz svojih života, a rezultati, brat bratu, sve gori.

Slušam Miloša Matića, osnivača i rukovodećeg partnera fonda „Omorika”, na vrhu nekada velelepne kule, simbola nekad velelepnog Belog grada, kako s lakoćom vozi verbalni slalom kroz svoju biografiju. To je, ljudi moji, već godinama, život u stalnoj ranoj fazi u kojoj ama baš ništa nije sigurno: kroz „ICT Hub Venture” i druge inicijative gradio je prvi talas fondova i startap ekosistema, radio s osnivačima koji tek uče pravila igre, ubeđujući i njih i investitore da ovde uopšte ima smisla rizikovati. Danas, kao osnivač „Omorike”, vodi prvi domaći venture capital fond koji je deklarisano zasnovan na toj logici: „Iz Srbije gledamo ka svetu i spremni smo da prvi uđemo tamo gde drugi tek opipavaju teren.” Pa kako tako hrabro?

Nisam iz finansija, ali Miloš, umesto da mi nudi utešnu priču o sigurnosti, u samu definiciju svog posla ugrađuje suprotno – rizik. Mi smo sintagmu „venture capital”, za razliku od mnogih drugih pažljivo sterilisanih finansijskih termina, preveli sasvim direktno i brutalno iskreno. Nema ublažavanja, nema „fond razvoja”, nema „perspektivnih ulaganja”. Ne, bre, da ne bude nikakve zabune: fond rizičnog kapitala, tri reči koje ja nikad ne bih stavio zajedno. Miloš i njegove kolege iz industrije, međutim, uopšte ne prezaju od toga da u sopstvenu definiciju ugrade „rizik”, a takvoj perspektivi čovek, prosto, mora dati šansu, pošto smo sve druge već isprobali.

Logika ovakvog fonda je, u stvari, uvid dr Digandži, ali u investitorskoj praksi: neizvesnost se ne može ukloniti, može se samo naučiti kako da se s njom živi. Tu se polazi od činjenice da većina ulaganja neće uspeti, radi se s verovatnoćama i scenarijima. „Znamo otprilike. Verujemo. I ipak ulažemo.” U tom pejzažu, „Omorika Ventures” je hrabra, vrlo precizno pozicionirana anomalija, fokusirana na ulaganja u ranoj fazi u tehnološke startape čiji su osnivači iz Srbije, bez obzira na to gde su im firme.

Kao fond vredan skoro tri miliona evra, imali su dve značajne investicije – u „Veli”, platformu koja korisnicima tradicionalnih bankarskih usluga olakšava ulaganje u kripto, i evo, pre neki dan, u fintech „Relio”. (Ovo je ekskluziva, pa da ne ulazim u detalje, da im ne uzmem muštuluk.) Ali nije im lako da dođu do novca: „Srpski investitor zna samo za nekretnine, poneko i za berzu. Ovo što im mi pričamo zvuči im kao ezoterija”, iskren je Miloš.

Mogu to da razumem, jer je kod nas put od smene država i uređenja, preko odnosa prema privatnoj imovini i negovanja divlje korupcije, do energetskog i demokratskog pakla, u kome smo upravo – stao u jedva pola jedne generacije. Shvatim tu da Miloš zapravo govori o istoj stvari kao i neurologija: o poremećenom odnosu prema izvesnosti. Investitori treba da shvate nešto što je našem mozgu prirodno odbojno (odsustvo garancije) i da u tome vide priliku, a ne pretnju. Tek posle toga dolazi „lakši deo posla”, nalaženje dobrih startapa.

Omorika je, sećamo se, naša endemska smrča koja prirodno raste na strmim liticama gde malo šta može da opstane. To drvo je poznato po tome da se vraća na spaljene padine, polako, strpljivo, i stvara novi ekosistem tamo gde je, do juče, bila gola zemlja. Nije, zato, ovo priča o još jednom fondu, nego živi dokaz kako firma tog imena i takve filozofije čini već ozbiljan civilizacijski pomak za sredinu u kojoj i dalje verujemo da je idealni profesionalni put „sigurica”.

Rad dr Džulije Digandži zasniva se na seriji eksperimenata gde su ljudi povezivani na aparat koji povremeno zadaje elektrošokove. Ispostavilo se da je ispitanicima bilo psihički teže kada su možda mogli da dobiju šok nego kada su sigurno znali da će ga dobiti. Subjektivni doživljaj bola i stresa bio je veći kod neizvesnosti („možda hoće, možda neće”) nego kod garantovane neprijatnosti, pa je ogromna većina učesnika prosto birala elektrošok unapred, s logikom „neka bude šta mora, bar je gotovo”.

Neću među ovu većinu. Zato verujem Milošu i njegovim ljudima – šta mi je drugo preostalo? Sad, kad svi jurimo izvesnost, možda će nas, neverovatno, izvući baš oni koji su naučili da žive njoj uprkos. Možda je to i jedino kasko osiguranje na koje se čovek sada može osloniti, i profesionalno i psihološki.