Piše: Radomir Lale Marković, SIY trener

Na prvi pogled, čini se da je izvor tog osećaja jasan – veštačka inteligencija, automatizacija, digitalna transformacija. Međutim, što više razgovaram sa ljudima koji se nalaze usred tih promena, sve sam sigurniji da stres ne dolazi samo iz tehnologije. On dolazi iz neizvesnosti identiteta u svetu koji se ubrzano redefiniše.

Tokom karijere u medijima i video-produkciji više puta sam gledao kako tehnologija menja profesije. Kada sam počinjao na televiziji, montaža je bila fizički proces – trake, mašine, dugi sati tehničkog rada. Digitalna montaža je mnoge tada uplašila. Ne zato što je bila komplikovana, već zato što je podrazumevala promenu uloge.

Ali vrlo brzo se pokazalo nešto zanimljivo: ljudi koji su razumeli priču, ritam i smisao sadržaja nisu nestali iz profesije. Naprotiv. Oni su postali još važniji. Promenio se alat, ali ne i vrednost razmišljanja.

Sličnu dinamiku vidim danas u razgovorima o veštačkoj inteligenciji. AI može da napiše tekst, generiše sliku, napravi video ili analizira ogromne količine podataka. Ono što kod mnogih ljudi izaziva napetost nije sama tehnologija, već pitanje koje stoji iza nje: gde sam ja u toj slici?

U radu sa ljudima kroz treninge komunikacije, fokus pažnje ili emocionalne inteligencije često primećujem jednu zanimljivu stvar. Kada ljudi pričaju o strahu od gubitka posla – oni, zapravo, retko govore o poslu. Mnogo češće govore o osećaju vrednosti.

Posao je u modernom poslovnom svetu postao deo identiteta. Na pitanje „Ko si ti?”, ljudi često odgovaraju profesijom. Kada tehnologija dovede u pitanje tu profesiju, automatski se pokreće mnogo dublji mehanizam: strah da ćemo izgubiti mesto u sistemu koji nas definiše.

Veštačka inteligencija u tom kontekstu nije samo tehnološka promena. Ona je ogledalo koje pokazuje koliko smo svoj identitet vezali za određene forme rada. I zato reakcija često nije racionalna. Ona je emocionalna.

U kompanijama koje prolaze kroz digitalnu transformaciju najčešće se fokus stavlja na procese, alate i strategije. To je logično. Međutim, iz mog iskustva u radu sa timovima, pravi izazov se pojavljuje na drugom mestu – u prostoru između ljudi.

Kada se u organizaciji pojavi nova tehnologija, ne menja se samo način rada. Menja se percepcija vrednosti. Neko ko je godinama bio ekspert u jednoj oblasti odjednom vidi da algoritam deo tog posla radi brže. Ako ta promena nije pažljivo objašnjena, ljudi počinju da popunjavaju praznine sopstvenim interpretacijama. A ljudski mozak je izuzetno kreativan kada treba da predvidi najgori scenario.

Tu dolazimo do pitanja komunikacije. Ne one formalne, kroz prezentacije i strategije, već one suštinske: kako organizacija razgovara sa ljudima o promeni.

Lideri koji uspešno prolaze kroz digitalne transformacije ne ignorišu strah zaposlenih, ali ga i ne dramatizuju. Oni stvaraju kontekst u kojem se promena ne doživljava kao zamena čoveka, već kao promena njegove uloge.

U praksi to često znači jednostavnu, ali važnu stvar: jasno pokazati gde ljudska sposobnost ostaje nezamenljiva. U kreativnosti, u proceni, u donošenju odluka u neizvesnim situacijama, u razumevanju ljudi.

Tehnologija je oduvek menjala način na koji radimo. Ono što se ređe menja jeste potreba da neko razume smisao onoga što radimo.

U tom prostoru između tehnologije i smisla nalazi se komunikacija. I možda je upravo tu ključ za razumevanje današnjeg stresa: ne u brzini promene, već u načinu na koji je objašnjavamo jedni drugima.

Ljudi se retko plaše tehnologije. Mnogo češće se plaše tišine u kojoj ne znaju gde je njihovo mesto u priči koja tek počinje.