Na primer, u tradicionalnim osmomartovskim razgovorima, uspešnim poslovnim ženama postavlja se jedno pitanje koje nijednom njihovom kolegi verovatno nikada nije upućeno: „Kako usklađujete privatni život i poslovne obaveze?”

Kako usklađujete privatni život i poslovne obaveze?

„Ako bih uopšte za odgovor na takvo pitanje stao u cipele žena, osećam da bi me žuljalo. Zato što je to nenormalno. Prvo, važno je za kompaniju da neko stvarno radi i da daje maksimalni doprinos. Kako on usklađuje svoje privatne obaveze sa tim, potpuno je nebitno za poslodavca”, poručuje poznati novinar, urednik i ekonomski analitičar Milan Ćulibrk.

Na njega se nadovezuje Marko Carević, direktor kompanije Ananas, koji odgovara kroz lični primer:

„Kad me neko pita: ’Je l’ pomažeš ženi kod kuće?’, ja kažem: ’Ne.’ Zato što ja ne smatram da je uloga bilo kog od partnera da pomaže onom drugom. Mi smo zajedno u toj porodici, zajedno se brinemo o deci, zajedno pokušavamo da rešimo sve obaveze koje imamo. I mislim da je to najispravniji put, bez obzira na to u kojim sam sad cipelama, da l’ muškim ili ženskim.”

„Sigurno im je u mnogim situacijama zahtevnije nego muškarcima, jer je priroda tako uredila da žene često imaju više obaveza u vezi sa porodicom. Mislim da je takvo pitanje donekle na mestu, jer predstavlja priznanje da žene često ulažu mnogo više truda kako bi ostvarile ista prava i napredovale”, smatra Danilo Babić, suvlasnik i generalni direktor kompanije Inobačka. 

Da li planirate porodicu?

„Da li planirate porodicu?” – sigurno nijedan „head hunter” ili HR nije pitao nekog muškarca tokom intervjua za posao. Zato smo zatražili od naših sagovornika da nam kažu kako bi se oni osećali da im je baš to pitanje neko postavio. Prvi je svoje mišljenje dao Danilo Babić:

„Osećao bih se nelagodno zbog toga što će moju profesionalnu sudbinu, zapravo, odrediti rodna struktura. Mi zaista nismo imali takvu situaciju u okviru naše kompanije, ali čujem od ostalih kolega da je to jedno od pitanja i da je velika prepreka ženama. U stvari, možda i najveća prepreka u njihovom napredovanju.”

„Mislim da je to vrlo nezgodno pitanje i nepravedno ga je postaviti, jer je normalno da ljudi planiraju porodice. U kompaniji u kojoj radim, kao i u celom Delta Holdingu, imamo veliki broj mladih osoba i mnogo ulažemo u njihovu edukaciju”, poručuje Marko Carević i dodaje: „Normalno je očekivati da će neki od njih osnovati porodice. Dakle, to će uzrokovati i neka odsustva. Ipak, verujte mi, iz iskustva govorim – kada se jednom ti ljudi vrate i vide da su ponovo prihvaćeni, da im se nudi nova šansa, da postoji puno razumevanja čitave organizacije, tada su ti ljudi čak i puno lojalniji i bolji zaposleni.”

Tako ovaj problem vide ljudi iz sveta biznisa, a Milan Čulibrk daje svojevrsnu novinarsku analizu i postavlja ozbiljno pitanje za razmišljanje:

„Da, malo je bezveze, moram da priznam. Šta uopšte odgovoriti na to? Ova zemlja nestaje. Za narednih 10 godina mi ćemo imati još 500.000 ljudi manje. Pa kako mislimo da nas za 100 ili 200 godina uopšte ima ako se postavljaju takva pitanja i ako je to uopšte uslov da bi se dobio posao? Moramo malo da sednemo i da povučemo ručnu kočnicu i da shvatimo šta su prioriteti.”

Dakle, ako se stavimo u cipele uspešne poslovne žene u Srbiji, moramo da imamo na umu da je ona, ipak, morala da uloži znatno više truda, rada i znanja da bi bila ravnopravna sa svojim muškim kolegom. Mada, istini za volju, ako pogledamo velike srpske kompanije i korporacije, o rodnoj ravnopravnosti se kod njih, jednostavno, ne govori, jer se ona podrazumeva. Znanje je jedini uslov. Upravo takav primer je Inobačka, tvrdi direktor te kompanije Danilo Babić:

„Iako se bavimo ’muškim’ poslom – građevinarstvom, u rukovodstvu su nam žene. I nismo to nikad primećivali, do pre mesec dana, kada smo bili na sastanku i kada je jedna od koleginica prokomentarisala: ’Čoveče, ovde je više žena nego muškaraca!’ U tom momentu sam shvatio da su meni prvi saradnici žene, a ne muškarci.”

Međutim, to što mi novinari imamo potrebu da ovu temu iznova istražujemo, znači da problem i dalje postoji. Na sreću, ono što je u praksi nekad bilo apsolutno pravilo danas je loš trend u opadanju.

„Možda sam ja, jednostavno, u takvom okruženju, ali meni je zaista drago da je ta tema sve manje prisutna, naročito u nekim mlađim kompanijama, kod novih generacija, gde imamo puno i ženskih osnivača i CEO-ova, veoma dobrih i zaista uspešnih. Čak i ako pogledate čitav svet, takvih primera ima mnogo. Jedna od mojih omiljenih kompanija na svetu jeste AMD; nju vodi žena koja je kompaniju gotovo od ivice bankrota dovela do toga da sad vredi na stotine milijardi evra. Puno je takvih primera i mislim da će ih sve više biti”, zaključuje Marko Carević.

„Znam dosta kompanija u Srbiji u kojima većinu u upravnim i izvršnim odborima čine žene. Te kompanije fenomenalno funkcionišu. Niko tamo ne postavlja pitanje kako te žene usklađuju svoje privatne i kompanijske obaveze. Te kompanije rastu, napreduju, a njihovi vlasnici su, očito, zadovoljni. Na kraju, da se ja pitam, ja bih ženama prepustio da vode ne samo kompanije nego i državu”, zaokružuje priču Milan Čulibrk u svom prepoznatljivom maniru.

Na kraju, nekako se stiče utisak da su „head hunteri”, kompanije i njihovi HR-ovi ipak znatno ispred nas novinara, među kojima i dalje ima onih koji ne shvataju suštinu. Postavljanjem stereotipnih ženskih pitanja problem se ne rešava, nego se uporno održava i te kako živim. Pitanja moraju da budu ista za sve sagovornike, bez obzira na to da li nose cipelu sa štiklom ili bez nje.