Šta ćemo pre završiti, Beograd na vodi ili restituciju?

Piše: Nataša Mijušković

Ispunjavanje kriterijuma za otvaranje poglavlja 23 i 24 koja se tiču pravosuđa i vladavine prava, ovih je dana glavna tema  u zemlji i kamen spoticanja na relaciji Beograd-Zagreb. Hrvatska najavljuje da neće aminovati otvaranje poglavlja 23 dok Srbija, kao i sve zemlje kandidati pre nje, ne ispuni “apsolutno sve kriterijume”. Proći će i saplitanje komšija, ako ništa drugo, jači od njih, poput Nemačke, podržavaju otvaranje još dva poglavlja u pregovorima Srbije s EU. Al’ tek onda nam, čini se, ostaje pravi problem.

Sprovođenje evropske tekovine, restitucije, odavno se pretvorilo u zidanje Skadra na Bojani; traje četvrt veka, a kraj se ne nazire. Vraćanje oduzete imovine reguliše nekoliko zakona. Po onom iz vremena Slobodana Miloševića, vraćeno je između 150 000 i 180 000 hektara poljoprivrednog zemljišta. Naknadno je, 2006. godine, usvojen Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, pet godina kasnije regulisano je vraćanje imovine građanima i zadužbinama, a pre nekoliko meseci ozakonjen je proces vraćanja imovine žrtvama Holokausta bez naslednika. Najnepovoljniji zakon – što potvrđuju i stručnjaci – jeste onaj koji se tiče građana i zadužbina, a na čije se obećane izmene i dalje čeka. U više od 80 000 predmeta vraćeno je oko 5 000 lokala, stanova i zgrada i, dodatno, 80 000 hektara zemlje, od čega čak tri četvrtine crkvama!

Široj javnosti malo je poznato da se potražuje manje od 20 odsto onoga što je nekada oduzeto i manje od 10 odsto od trenutne vrednosti državne imovine koja nikako da bude popisana. Koliko god da je bilo pokušaja i obaveze popisa državne imovine – nijedan nije uspeo! Jer, kada je državno, onda je i svačije.

Ako zaista želimo da uđemo u evropsku porodicu naroda, ma kakva ona bila, gde je neprikosnoveno zagarantovano pravo na imovinu, moraćemo i taj standard da poštujemo. Jer, bez restitucije nema dolaska čistih investitora, kao ni iskrene borbe protiv korupcije. A ekonomski efekti i ono malo sprovedene restitucije u Srbiji već su vidljivi kroz formiranje slobodnog tržišta prodaje i zakupa lokala, smanjenja monopola i uzurpacije poljoprivrednog zemljišta, kao i punijih lokalnih budžeta od poreza.

Najjednostavnije, restitucija bi mogla da se opiše kao vraćanje u pređašnje stanje ili regeneracija. Na nju ne bi trebalo da gledamo kao na još jedan, nekada otvoreni, a danas prikriveni rat potomaka onih koji su prisvojili u “ime naroda” i onih koji su kreirali za svoje i opšte dobro. Zapravo, tiče se svih nas, jer gotovo da nema nikoga kome nasilno nije oduzeta neka materijalna ili nematerijalna vrednost u koju je ulagao sopstveni život. Ne shvatimo li to na vreme – s obzirom na to koliko traje i kako se sprovodi – mnogo pre restitucije biće završen projekat Beograd na vodi.

Izvor: BIZLife