Socijalno preduzetništvo – spoj društvene odgovornosti i biznisa
Iako je Srbija usvojila Zakon o socijalnom preduzetništvu 2022. godine, praksa pokazuje da zakon bez sistemske podrške ostaje mrtvo slovo na papiru. Tri sagovornika – predstavnica institucija, predstavnik sektora podrške i preduzetnica iz prakse – otvaraju tri komplementarna ugla pogleda na realnost socijalnog preduzetništva: regulativu, infrastrukturne barijere i svakodnevne izazove.
„Usvajanje Zakona o socijalnom preduzetništvu bio je važan iskorak za Srbiju, ali praksa pokazuje da normativni okvir sam po sebi nije dovoljan”, kaže Violeta Jovanović, izvršna direktorka NALED-a. Ona ističe da je dosad formalno registrovano tek oko 20 socijalnih preduzeća, iako se procenjuje da ih u realnosti postoji između 200 i 500.
„Broj socijalnih preduzeća koja su upisala status stagnira zbog nedostatka podsticaja i mera podrške. Takođe, mnoga socijalna preduzeća nisu dovoljno informisana o mogućnostima koje pruža Zakon o socijalnom preduzetništvu, kao ni o novinama u Zakonu o javnim nabavkama, koji predviđa socijalne javne nabavke. NALED prepoznaje potrebu za jačanjem institucionalne i finansijske podrške s ciljem pune primene ovih zakona, kao i za boljom promocijom modela socijalnog preduzetništva među kompanijama i lokalnim zajednicama”, ističe Violeta.
Violeta Jovanović, izvršna direktorka NALED-a – Foto: Filip Šobot
Upravo tu dolazi do izražaja druga karika u sistemu. Neven Marinović, direktor SMART kolektiva, koji godinama radi na osnaživanju sektora, precizira tri ključna izazova:
„Nedostatak podrške javnog sektora, poput finansijske pomoći, subvencija, poreskih olakšica i podsticajnih javnih nabavki. Nepostojanje prilagođenih finansijskih instrumenata. Niska vidljivost, kako među širom populacijom tako i kod kompanija koje bi mogle postati njihovi klijenti ili partneri.”
Marinović smatra da bi sistematično rešavanje ovih izazova značajno poboljšalo okruženje za razvoj, ali naglašava da prepreke nisu samo na strani države, već i u percepciji privatnog sektora.
„Poslovni sektor je generalno zainteresovan za saradnju sa socijalnim preduzećima. Ipak, važno je napomenuti da se ova saradnja, iako se odvija kroz nabavku proizvoda ili usluga, još uvek, uglavnom, doživljava kao humanitarna ili društveno odgovorna inicijativa, a ne kao klasičan poslovni odnos”, objašnjava direktor SMART kolektiva, ukazujući na potrebu edukacije i sa jedne i sa druge strane.
Dok Jovanovićeva i Marinović govore o sistemskim i strateškim preprekama, Anica Spasov, vlasnica socijalnog preduzeća „Naša kuća”, donosi uvid u ono što se dešava na terenu, naročito u procesu formalne registracije socijalnog preduzeća:
„Najveći izazov kod registracije bio je to što nisu bili jasni kriterijumi za registraciju. Bili smo dugo u dilemi šta prijaviti kao osnovnu delatnost. Ispostavilo se da smo morali da se opredelimo samo za jednu, a mi, kao udruženje koje pruža podršku osobama ometenim u razvoju, pružamo i usluge i imamo nekoliko proizvodnih linija.”
Neven Marinović, direktor SMART kolektiva – Foto: Privatna arhiva
To je, kako objašnjava Anica Spasov, samo jedan od simptoma nesređenog institucionalnog okvira. Ona naglašava da je društvena korist i dalje ključna misija:
„Naš prevashodni cilj je društvena korist. Zapošljavanje pojedinaca iz osetljivih grupa po različitim osnovama. Pojedinci koji su na tržištu rada zaposleni su u administraciji, zatim kao radni treneri, koji rade na radnom osposobljavanju osoba sa invaliditetom. Same osobe sa invaliditetom, odnosno ometene u razvoju, zaposlene su na neodređeno vreme. Osobe koje nisu na tržištu rada i osobe koje nemaju poslovnu sposobnost radno su angažovane u određenom vremenskom periodu i na programu su radnog osposobljavanja.”
Međutim, uprkos tome što su se u zakonske okvire uklopili, sistem i dalje ne prepoznaje socijalno preduzeće „Naša kuća”.
„Nažalost, nema nikakvog pomaka u implementaciji Zakona. Savet koji je, po Zakonu, formiran kao vladino telo za podršku u njegovoj implementaciji ne funkcioniše. Vlada nije usvojila Program razvoja socijalnog preduzetništva, koji je neophodan da bi se predložili pravci razvoja, programi budžetiranja, smernice za finansijsko izveštavanje, oblasti delovanja itd. Naime, Zakon kakav je sada bez rada Saveta kao da ne postoji. Najvažnije je da profunkcioniše Savet”, upozorava Anica Spasov.
Pitanje institucionalne inertnosti Violeta Jovanović vidi kao zadatak za sve uključene strane, naglašavajući da je NALED vodio dijalog sa brojnim lokalnim samoupravama kako bi svi razumeli socijalno preduzetništvo:
„Posebno bismo istakli primer ’Avlije održivog razvoja’, koja deluje u opštini Bogatić i ima saradnju s gradskom upravom u Šapcu, dok su Pirot i Sombor osmislili nove konkurse za podršku ženskom preduzetništvu i savremenoj interpretaciji kulturnog nasleđa. Na osnovu tih razgovora, mapirali smo pozitivne primere koji mogu poslužiti kao model. Verujemo da deljenjem tih modela možemo podstaći i druge sredine da slede njihov primer.”
Anica Spasov, socijalno preduzeće „Naša kuća” – Foto: Jakov Simović
S druge strane, Marinović veruje da je deo rešenja i u tržišnom pozicioniranju, ističući da je situacija složenija i da je, osim dobre volje tradicionalnih kompanija, neophodan rad sa sektorima nabavke kako bi se definisale posebne procedure za socijalna preduzeća.
„Ulazak u lanac dobavljača kod velikih kompanija zahtevan je i podrazumeva ispunjavanje mnogih kriterijuma, koje socijalna preduzeća često ne mogu da ispune. Takođe, problem predstavljaju i ograničeni kapaciteti socijalnih preduzeća, s obzirom na prirodu njihovog poslovanja”, objašnjava Marinović i dodaje:
„Kampanja ’Buy Social B2B’ nije samo promocija socijalnih preduzeća prema velikim firmama, već uključuje i niz aktivnosti sa različitim sektorima u tradicionalnim kompanijama, kao i rad sa socijalnim preduzećima na povećanju njihovih kapaciteta i razumevanju potreba poslovnog sektora.”
Iako još ne postoji konkretan plan sa državom, Violeta Jovanović otkriva potencijalni pravac za unapređenje pristupa tržištu:
„Jedinstvena digitalna platforma bi bila važan korak ka većoj prepoznatljivosti i dostupnosti socijalnih preduzeća. Takva platforma bi omogućila građanima da na jednom mestu pronađu informacije o proizvodima i uslugama, uspostave kontakt sa preduzećima i pruže im podršku kroz kupovinu ili saradnju.”
Na kraju, Neven Marinović naglašava to da veliki broj firmi već ima pozitivan društveni uticaj, čak i ako ne koriste termine poput „impact” ili „ESG”.
„Ove prakse često proizilaze iz ličnih vrednosti vlasnika, njihovih osećaja odgovornosti prema zaposlenima ili zajednici ili, jednostavno, iz uverenja da je to ispravan način poslovanja. To je naročito izraženo kod malih i srednjih porodičnih firmi, gde je proces donošenja odluka jednostavniji i direktniji. U praksi nailazimo na sve više domaćih kompanija koje već primenjuju dobre prakse, ali ne prepoznaju njihov pun potencijal u okviru održivog razvoja. To otvara mogućnost da ih dodatno edukujemo, inspirišemo i povežemo sa širim konceptima društvenog uticaja i održivosti”, zaključuje Marinović.
Socijalno preduzetništvo u Srbiji ima potencijal za društveni i ekonomski uticaj, ali bez jače podrške države i bolje vidljivosti – ostaje nedovoljno razvijeno. Potrebna je saradnja institucija, lokalnih zajednica i biznisa kako bi ovaj sektor postao održiv i prepoznat u širem sistemu razvoja.
Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.
Izvor: BIZLife/B.D.
Foto: Cookie Studio/Freepik
