Gde god se okrenemo, napadaju nas slogani i očekivanja poput ovih. Pa kao da je sve to malo, nego su tu i neprekidne notifikacije sa pametnih telefona, kako bismo „bili u toku” sa svime, dok jurimo ideale i, možda, konačno uspemo da „usavršimo i popravimo sebe”.

Ivan Anđelković

A kuda sve to vodi? Šta je na kraju puta „usavršavanja i popravke sebe”? Možda epidemija paničnog poremećaja, usamljenosti, neprisutnosti i otuđenosti koju živimo?

Zahvaljujući internetu, danas je postala moguća mnogo veća međurazmena iskustva, koja je ranije bila nezamisliva. Suočeni smo s promenama kao nikada ranije. To nam daje prednost, jer na raspolaganju imamo mogućnosti koje naši roditelji nisu imali, tj. ne moramo da radimo stvari na isti način kao i oni. Druga strana toga jeste mnogo manje sigurnosti u to šta je ispravno, a šta nije, kako se nešto radi na pravi način, što može biti dezorijentišuće. Stvorila se još veća polarizacija između onih koji su prigrlili eksperimentisanje s novinama i onih koji sigurnost vide kroz vraćanje na „stare načine” i aktivno se protive promenama, jer u „starom” bar znamo ko smo. Ovakvi izazovi su, naravno, postojali i u prošlosti, ali je intenzitet, čini se, danas veći nego ikad.

Ovome ne odoleva ni sektor mentalnog zdravlja. S jedne strane, nikada se nije više govorilo o mentalnom zdravlju kao danas, a s druge, puno je konfuzije o ovom pitanju. Istraživanja rađena kod nas govore da od trenutka javljanja prvih simptoma do traženja stručne pomoći prođe nekoliko godina, najčešće zbog straha od stigme i od autostigme.

Instagram i Tiktok su preplavljeni „jednostavnim savetima” kako prevazići kompleksne životne izazove, kako prepoznati određene poremećaje kod drugih, i sve to najčešće u par koraka. S jedne strane je dobro što se sve više govori o ovim temama, s druge strane, pojednostavljivanje kompleksnih tema može biti štetno, pa čak i opasno. Ohrabruje sve veće uključivanje stručnjaka, koji se aktivno bore da istaknu kompleksnost svih ovih tema i da makar ponude alternativu u javnom internet prostoru.

Strah od nepoznatog nas tera da pronađemo kakve-takve odgovore koji će nas bar nakratko umiriti. Mnogi se i na psihoterapiju javljaju zbog straha od neizvesnosti i nepoznatog, verujući da je u tome problem. Ili je problem u izvesnostima poput onih da nas niko ne voli, da će nas svi odbaciti itd. Čini se da je pre ovo drugo problem, a opet smo skloni da se „kačimo” za izvesnosti, ili, što bi moj supervizor Piter Filipson rekao: „Ne zezne nam anksioznost život, već uobičajene stvari koje radimo kako bismo je izbegli. A mi smo toliko više od onog što znamo i što mislimo da je izvesno.”

Biti psihoterapeut znači steći odgovarajući nivo formalnog obrazovanja, završiti edukaciju iz određenog psihoterapijskog pravca, što, pored usvajanja teorijskog znanja, podrazumeva i višegodišnju ličnu terapiju i superviziju, sa ciljem da možemo biti prisutni u susretu s drugom osobom koja pati (ili ne pati) i svim onim što on/ona jeste, a i svim onim što misli da nije, tj. ponuditi prostor prvo za ugledavanje suprotnosti, a zatim i dopuštanje njima da postoje.

Freepik

Jedna od čuvenih psihoterapijskih šala glasi: „Nekada sam bio/bila narcis. Onda sam krenuo/krenula na psihoterapiju i postao/postala savršen/savršena.” Odlazak na psihoterapiju nije odlazak na „trening” gde ćemo sebe usavršavati, glačati i pokušavati da postanemo nekakav ideal. Nije ni učenje kako da se samo bolje snalazimo u ulogama u kojima smo se učaurili.

Neretko na početku terapije klijenti nastoje da ne budu ono što jesu, već da postanu nešto što je, po njima, bolje. Došli su na terapiju jer žele da se promene, uvereni u to da s njima nešto nije u redu. U terapiji obično otkriju da naša ograničenja potiču od ograničenja podrške da budemo svoji. Veliki deo terapije jeste upravo podrška da neko prihvati sebe takvim kakav je.

Kad ljudi dođu na terapiju, imaju simptome. Kad prođu terapiju, mnogi će nastaviti da rade stvari isto kao i pre terapije, ali će umesto simptoma imati signale. To je nešto što „geštaltisti” nazivaju paradoksalnom teorijom promene, odnosno: „Bolje kreni odatle ko jesi, umesto da pokušavaš da se dodatno udaljiš od mesta gde si sad.”

Uobičajeno je da u detinjstvu i mladosti prolazimo kroz bolne stvari. Problem nastaje kada kroz njih prođemo sami. Na mnogim jezicima reč „iskustvo” znači „proći kroz”, a čini se da, kada kroz bolne stvari prolazimo sami, zapravo, one prolaze kroz nas. Neretko oni za koje se očekuje da nam olakšaju prolazak kroz njih budu umešani kao neko ko doprinosi bolu. Dakle, izlazimo sa iskustvom bivanja u bolu i iskustvom da smo prepušteni sami sebi. U terapiji postoji mogućnost da se donese to iskustvo usamljenosti, ali da se ovoga puta ne bude sam u njemu. Zato, ukoliko terapeut pokušava da i sam izbegne bolna iskustva, osoba će se ponovo osetiti napušteno.

Jedna od definicija anksioznosti u geštalt psihoterapiji jeste da je anksioznost, zapravo, uzbuđenje nepodržano disanjem. Biti dovoljno prisutan, tj. pružiti dovoljnu podršku drugoj osobi koja pati, često znači biti sa zajedno s drugom osobom kako bi ona „prodisala” u svojoj patnji.

Ljudska bića nisu samostalni lovci. Potrebni su nam drugi ljudi, a ne ogledala. Nemoguće je spoznati sebe bez drugog. Dan nema smisla ukoliko ne postoji noć. Dete dobija podršku gledajući roditelja u oči, ali i roditelj dobija podršku gledanjem svog deteta u oči. Podrška izrasta u odnosu, nije linearna.

U prisustvu drugoga možemo spoznati da je za naše sadašnje „znojenje i gušenje od vrućine” odgovoran džemper koji smo ispleli u toku zime nekog ranijeg perioda, a da zrelost, zapravo, znači shvatanje da je sada leto i da je u redu da ga odložimo do nekog narednog zahlađenja.