Zamislite da živite u svetu u kom vam je svaka informacija nadohvat ruke. Zapravo, ne morate ni da zamišljate – već živimo u tom svetu. Zahvaljujući razvoju veštačke inteligencije, ono što nam je nekada uzimalo sate, pa čak i dane, danas završavamo za nekoliko sekundi. Pišemo brže, pretražujemo efikasnije, planiramo preciznije, prevodimo gotovo istog trenutka. Veštačka inteligencija (AI) postala je naš tihi pomoćnik – u poslu, obrazovanju, svakodnevici. Međutim, kao i svaki moćan alat, zahteva i odgovornost.

Nije pitanje da li treba koristiti AI. Treba. I te kako. AI je već duboko integrisan u mnoge aspekte naših života – od aplikacija koje nam preporučuju muziku i filmove do poslovnih alata koji automatizuju zadatke, analiziraju podatke i predviđaju trendove. AI nam pomaže da budemo brži, tačniji, efikasniji. U tome nema ništa loše, naprotiv, to je civilizacijski napredak.

Ali…

Problem nastaje kada zaboravimo da smo mi ti koji treba da razmišljaju, analiziraju, odlučuju. Sve više mladih danas koristi AI alate da piše školske sastave, prepričava lektire, rešava zadatke. Studenti pišu seminarske, čak i master radove pomoću veštačke inteligencije, dok odrasli koriste iste alate za izradu poslovnih prezentacija, izveštaja, pa i čitavih naučnih radova. Veštačka inteligencija postaje „mozak” koji radi umesto nas – umesto da radi sa nama.

„Razmišljanje je najteži posao koji postoji, verovatno zato tako malo ljudi razmišlja”, rekao je Henri Ford.

Ukoliko dozvolimo da nas AI potpuno zameni u misaonom procesu, vrlo lako možemo doći do tačke u kojoj zaboravljamo kako izgleda istinsko promišljanje, istraživanje, stvaranje. Ljudi su bića ideja, emocija, dilema i kreativnosti, to nas razlikuje od svega drugog, uključujući i mašine. Ako izgubimo kontakt sa sobom u želji da budemo brži, možemo postati tačno ono što pokušavamo da izbegnemo, površni, mehanički, pa čak i intelektualno pasivni.

Granice su neophodne.

Veštačka inteligencija treba da bude alat, ne zamena za znanje, trud i razmišljanje. Kada dete napiše sastav uz pomoć AI-ja, ono ne razvija svoj stil pisanja, niti uči da izražava emocije kroz rečenice. Kada student napiše rad uz pomoć AI-ja, on ne uči da istražuje, povezuje podatke, iznosi argumente. Kada odrasla osoba koristi AI da donese poslovne odluke bez razumevanja šire slike – rizikuje da napravi grešku čije posledice ne razume.

To ne znači da AI treba izbegavati. Naprotiv, treba ga koristiti pametno. Kao inspiraciju. Kao pomoćnika u istraživanju. Kao asistenta koji vas navodi na nove ideje, ali ne donosi zaključke umesto vas. Veštačka inteligencija je briljantan saveznik kada joj jasno postavimo granice. Kada znamo zašto nešto koristimo i kako to doprinosi našem razvoju.

U filozofiji, još od Platona, znanje se ne smatra prostim posedovanjem informacija, već procesom razumevanja. Ako nam AI ponudi tačan odgovor, a mi ne znamo zašto je tačan – da li to onda uopšte možemo nazvati znanjem?

Edukacija je ključ.

Jedan od najvećih izazova današnjice jeste nepostojanje jasnih smernica o tome kako se AI koristi odgovorno. Dok tehnologija napreduje velikom brzinom, obrazovni sistemi širom sveta kasne sa uvođenjem pravila, programa i etičkih okvira. Neophodno je da naučimo najmlađe, ali i odrasle, da AI nije prečica do rezultata, već pomoć na putu ka znanju. Da razvijamo kritičko mišljenje koje će razlikovati originalnu ideju od automatski generisanog teksta. Da podstičemo kreativnost i radoznalost, jer to je ono što nijedna mašina nikada neće moći u potpunosti da zameni.

U vreme kada je sve dostupno i kada odgovore možemo dobiti jednim klikom, pravo pitanje postaje: da li i dalje znamo da postavljamo prava pitanja?

Veštačka inteligencija može da nas motiviše – ili da nas uspava. Na nama je izbor.

Veštačka inteligencija – saveznik budućnosti ili prečica ka zaboravu?

Kako bi se ovaj fenomen sagledao i iz ugla struke, razgovarali smo sa Lazarom Jovanovićem, koji se, kao Cheif Digital and AI Officer u Represent Systemu, svakodnevno bavi primenom veštačke inteligencije u komunikaciji i biznis procesima. Njegovo iskustvo jasno pokazuje da AI može biti moćan alat, ali samo ukoliko se koristi sa svrhom i merom.

Prema njegovim rečima, najvažnija granica u korišćenju veštačke inteligencije jeste ljudsko mišljenje.

„AI treba da ostane pomoćnik, a ne zamena za naše misli. Ako AI počne da razmišlja umesto nas, gubimo ono što nas čini stručnjacima, kreativcima, inovatorima. U obrazovanju i nauci AI treba koristiti za podsticanje ideja, rešavanje rutinskih zadataka i analizu velikih količina podataka, ali konačne zaključke uvek moraju donositi ljudi”, objašnjava Jovanović.

Kada je reč o mladima, on ističe da je opasnost najizraženija kada AI postane „prečica” do cilja, umesto da bude sredstvo za dublje razumevanje:

„Opasnost postoji samo ako dozvolimo AI-ju da misli umesto nas, odnosno ako ga koristimo kao prečicu, a ne kao alat. Sa druge strane, ako mlade edukujemo kako da AI koriste za unapređenje svog znanja i kreativnosti, možemo postići suprotan efekat, tj. AI kao podsticaj, a ne kao pretnju kritičkom razmišljanju. Često naglašavam da u eri AI-ja posebnu pažnju treba obratiti na razvoj kritičkog mišljenja i empatije.”

Pitanje odgovorne i zakonski regulisane upotrebe AI-ja postaje sve aktuelnije, pogotovo u svetlu evropskih inicijativa, poput Akta o veštačkoj inteligenciji (AI Act). Jovanović smatra da je i Srbiji potrebna jasnija pravna i etička regulativa:

„Potrebna je kombinacija zakonskih okvira i etičkih smernica – pre svega, transparentnost u upotrebi AI-ja, zaštita autorskih prava i obavezna oznaka kada je sadržaj generisan uz pomoć veštačke inteligencije. Takođe, neophodno je obrazovanje korisnika, posebno mladih, o odgovornoj upotrebi ovih tehnologija.”

Kao neko ko u poslu svakodnevno koristi AI alate, Jovanović ističe da je ključ u balansu.

„Svakodnevno koristim AI, ali nikada mu ne dopuštam da me zameni u onome što radim najbolje: da mislim, povezujem, stvaram. Ravnotežu održavam tako što AI-ju prepuštam rutinske zadatke, a fokusiram se na ono gde je moja vrednost najveća: strategiju, kreativnost, empatiju. Jednostavno, veštačka inteligencija je pomoćnik, ne suparnik”, zaključio je Lazar.

Njegove poruke služe kao važno podsećanje: veštačka inteligencija je tu da nas podrži, ne da nas zameni. Da nas ubrza, ali ne i da nas otuđi od sopstvenog razmišljanja. I da nas, ako je koristimo odgovorno, može učiniti boljim profesionalcima, ali samo ako mi ostanemo ljudi u svakom smislu te reči.

Evropski zakon o veštačkoj inteligenciji – šta znači za Srbiju?

Evropska unija je nedavno usvojila „AI Act”, prvi sveobuhvatni zakon na svetu koji reguliše upotrebu veštačke inteligencije. Ovaj dokument jasno razgraničava dozvoljene, rizične i zabranjene primene AI-ja. Njegov cilj je da podstakne inovacije, a istovremeno zaštiti osnovna ljudska prava, bezbednost i transparentnost.

Za Srbiju, kao zemlju kandidata za članstvo u EU, ovaj akt predstavlja smernicu. Iako zakon nije obavezujući, Srbija već sarađuje sa evropskim telima u usklađivanju svojih politika. Posebno su važni segmenti koji uključuju:

• transparentnost – obavezno je obeležavanje sadržaja generisanog veštačkom inteligencijom;
• obrazovanje i digitalnu pismenost – ovaj akt podstiče države da razvijaju obrazovne programe o odgovornoj upotrebi AI alata;
• zabranu manipulacije – sistemima koji utiču na ponašanje ljudi bez njihove svesti biće strogo ograničen pristup tržištu.

Ove tačke se direktno poklapaju sa porukama iznetim u tekstu i intervjuu. Naša budućnost ne zavisi od toga da li ćemo koristiti AI, jer ćemo ga sigurno koristiti, već kako ćemo ga koristiti. Odgovorno, etički, svesno – u službi razvoja, a ne zbog lenjosti.