Uvek me je interesovalo, pa i nerviralo, to što prosečan stanovnik Srbije misli da se pokretne stepenice koriste za odmaranje, a ne za brže kretanje. Imam utisak da mi to nekako stalno radimo, sve nam je ispred nosa, ali uporno tu jednostavnu tehnologiju koristimo naopako. Čovek, kada stoji na pokretnim stepenicama, pravi gužvu, koči druge ljude, gleda okolo i vodi tuđu brigu, umesto svoju (gleda ko šta nosi u kesama, ko se kako obukao, kakav mu je sat na ruci itd.). Pri tome, kada mnogo ljudi stoji na pokretnim stepenicama, troši se znatno više električne energije nego kada bi ljudi hodali dok se voze tom skalamerijom, koju je neki ozbiljan inženjer mehanike odavno smislio.

Piše: Borislav Despotović, Urednik magazina BIZLife

U društvima gde ljudi gledaju svoja posla, na pokretnim stepenicama je leva strana uvek slobodna za one koji žure da ne zakasne na gradski prevoz, dok je desna strana tradicionalno rezervisana za one koji gledaju okolo ili odmaraju noge. Dakle, svako je u svom svetu, ali niko nikoga ne sputava. I ne mogu da se otmem utisku da su društva u kojima svako gleda svoja posla uglavnom tehnološki naprednija.

A kad imaš takav mentalitet u kom prosečan čovek ne zna pravilno da koristi ni pokretne stepenice, kako onda da te ne plaši dolazak veštačke inteligencije? Mislim, ona je odavno stigla, od nje se pobeći ne može, ali je pitanje šta ćemo mi sa njom da uradimo.

Ako ćemo sa takvim mentalitetom da dozvolimo da nam AI uđe u svakodnevni život, onda nam ne gine neki apokaliptični scenario iz filma „Terminator” i sličnih SF blokbastera.

Na sreću, mnogo je pametnih i razboritih ljudi u Srbiji koji nas uveliko savetuju o tome kako da prigrlimo tehnologiju budućnosti tako da nam ona postane sredstvo za bolji i lagodniji život, a ne da bude upravnik naših života. Pametnim ljudima, a mnogo ih je takvih među nama, veštačka inteligencija je saveznik, a ne gazda. Oni koji je odbijaju imaju svoje razloge, što treba poštovati, ali takav otpor širih razmera jednostavno je nemoguć. Bilo bi lepo kada bismo svi mogli da ostanemo analogni i „oflajn”, ali pošto je to ipak nemoguće, važno je da se što brže prilagodimo onome što je neminovnost. Naravno, ne treba mešati osobe koje odbijaju nove tehnologije i one koji za njih uopšte ne mare – to su dva različita sveta.

I tu se opet vraćamo na pokretne stepenice. Ako u korišćenju veštačke inteligencije ne sagledamo sve prednosti i mane, dobićemo reku zombija koji se kreću od tačke A do tačke B, a potrošnja električne energije će da ode u nebesa (pokretne stepenice puta milion).

Možda ne zvuči fer, ali ako kao pojedinci ne prihvatimo veštačku inteligenciju, poješće nas oni koji su je usvojili. Oni će manuelne poslove prepustiti AI mašinama, skratiće sve moguće lance proizvodnje, svešće greške na najmanju meru, a oni koji je uzmu „zdravo za gotovo” moći će da nastave da se vozaju pokretnim stepenicama, dok na njima stoje i posmatraju izlog prodavnice u kojoj se prodaju robot-usisivači.