„Paradoks horora“: Kako strašni filmovi mogu da umire anksioznost
Jump-scare momenti i krvave scene možda ne deluju kao najumirujući izbor za gledanje, ali zastrašujući filmovi zapravo mogu da budu idealna terapija u trenucima anksioznosti.
„Kada sam imala oko 16 godina, pomislila sam da bi bilo zabavno organizovati filmsko veče. Ispostavilo se da sam pogrešila. Jedan prijatelj je doneo DVD filma Egzorcist. Sledeća dva sata provela sam s rukama preko očiju. Svaki put kada bih poskočila na stolici, pitala sam se kako neko može da uživa u nečemu toliko zastrašujućem“, prenosi BBC izjavu sagovornice.
Na isto pitanje su se osvrnuli i filozofi i psiholozi. Logika kaže da se emocija straha razvila da nas upozori na opasnost i zaštiti od pretnji. Ona nas tera da izbegavamo ono što bi moglo da povredi nas ili ljude do kojih nam je stalo. Zato strah pokreće reakciju „bori se ili beži“.
Ipak, kako se približava Noć veštica, mnogi od nas će namerno tražiti načine da se preplaše, gledajući filmove osmišljene da nam srce preskoči otkucaj. Od zombi apokalipsi do krvavih scena, „uživamo“ u tom ježenju čineći horor najprofitabilnijim žanrom u Holivudu, piše BBC.
„Paradoks horora je vrlo stara zagonetka“, objašnjava Mark Miler, istraživač na univerzitetima Monash u Australiji i Toronto. „Još je Aristotel govorio o tome koliko je čudno što smo stvoreni da izbegavamo opasne i odvratne stvari, a opet nas privlači da im budemo blizu.“
Tokom poslednje decenije, psiholozi su počeli da odmotavaju ovu misteriju. Neki dokazi ukazuju na to da horor priče aktiviraju procese u mozgu koji nam pomažu da se nosimo s neizvesnošću. Najnovija istraživanja pokazuju da ove izmišljene priče o strahu mogu čak imati ozbiljne psihološke koristi — uključujući smanjenje anksioznosti koju osećamo zbog stvarnih događaja. One su, zapravo, melem za naše brige.
Paradoksalna privlačnost
Coltan Scriwner, psiholog sa Državnog univerziteta Arizone i autor knjige Morbidno radoznali: naučnik objašnjava zašto ne možemo da skrenemo pogled, pionir je istraživanja o ovoj temi. Još kao dete, voleo je uzbuđenje koje donose strašne priče. Tek tokom doktorskih studija počeo je da razmišlja o tome zašto su horor priče toliko prisutne u svim kulturama.
„Prvi tragovi pisma sadrže jezive demone i čudovišta“, kaže on, pozivajući se na 4.000 godina stare babilonske tablice s Epom o Gilgamešu. „Rekao bih da su elementi horora stari koliko i sam jezik.“
Jedno objašnjenje glasi da horor priče služe kao vrsta igre kroz koju učimo da razumemo svet i pripremimo se za pretnje. „Za svaku životinju, pa i čoveka, korisno je da prepozna i nauči sve o opasnostima oko sebe“, kaže on.
Korene toga vidimo i u drugim vrstama: gazele, recimo, posmatraju predatore pre nego što pobegnu. „A razlog što su ljudi najviše morbidno radoznali od svih bića leži u našoj sposobnosti da stvaramo, prenosimo i konzumiramo priče“, objašnjava Scrivner.
Njegova istraživanja to i potvrđuju. U jednom eksperimentu, 400 učesnika odgovaralo je na pitanja o svom odnosu prema horor filmovima. Pitanja su bila, na primer:
„Sviđaju mi se osećaji koje imam dok gledam horor filmove.“
„Toliko sam se uplašio tokom horora da mi je bilo strah da se vratim kući.“
„Volim da gledam ‘torture’ filmove jer me zanima kako bi mučenje stvarno izgledalo.“
Rezultati su pokazali da postoje tri glavne grupe:
„Zavisnici od adrenalina“ — uživaju u fizičkom osećaju napetosti i tvrde da se tada osećaju „živima“.
„Stegnutih pesnica“ — ne vole sam osećaj straha, ali vole trenutak kada ga prevaziđu, jer imaju utisak da su nešto važno naučili o sebi.
„Tamni borci“ — koriste horor kao način da se nose sa stvarnim svetom, poredeći svoju sigurnost sa nasiljem na ekranu, pa čak i koristeći te filmove kao način da se izbore s anksioznošću ili depresijom.
Sve ove motivacije objašnjavaju zašto nas mračne priče toliko privlače. „Postoji više puteva do morbidne radoznalosti“, kaže Scriwner.
U drugom istraživanju, sprovedenom u Dystopia Haunted House u Danskoj, interaktivnom lavirintu osmišljenom da prestravi posetioce, pojavili su se isti obrasci ponašanja, što je dodatno potvrdilo teoriju. Još jedan zanimljiv nalaz: ljubitelji horora pokazali su veću otpornost tokom pandemije korona virusa. Veća je bila verovatnoća da se slažu sa izjavama poput: „Podnosim vesti o pandemiji prilično mirno“ i „Verujem u svoju sposobnost da prebrodim ove teške trenutke“.
Vežbanje straha
Ovi efekti mogu da se objasne osnovnim principom funkcionisanja mozga. Naučnici sve više veruju da naš mozak neprestano „simulira“ svet oko nas, pravi mentalne projekcije koje nam pomažu da predvidimo događaje i reagujemo na njih.
Horor priče, kaže Miler, održavaju naš „motor predviđanja“ aktivnim, dovoljno nas zbunjuju da mozak nastavi da usavršava svoje sposobnosti da prepoznaje pretnje. „Ako ostanemo u toj zoni neizvesnosti, postajemo bolji u nošenju s nepredvidivošću života,“ objašnjava on.
Zato horor može da pomogne u smanjenju anksioznosti: „To je prilika da se igramo sa strahom, gađenjem i stresom“, kaže Miler. Prednost je u tome što sve to radimo iz sigurnosti svoje fotelje, uvek možemo da pauziramo film, napustimo sobu ili se sakrijemo iza činije kokica.
Terapija kroz strah
Scriwner smatra da bi horor priče mogle da se koriste i u terapiji, kao način da se ljudi nauče da se suoče sa teškim situacijama. Prava knjiga ili film mogu da pomognu da naučimo da obuzdamo strah, što se kasnije prenosi na svakodnevni život.
U Holandiji je, recimo, razvijena video-igra MindLight koja pomaže deci sa anksioznošću. Igra se odvija u ukletoj kući punoj čudovišta, a deca nose EEG traku koja meri moždanu aktivnost. Što su mirnija, svetlost na njihovom avataru postaje jača, a čudovišta se pretvaraju u mace. Ako se previše uplaše, dobijaju savete kako da se smire pre nego što nastave igru.
Rezultati su pokazali da deca koja redovno igraju ovu igru imaju manju anksioznost, s efektima sličnim klasičnoj kognitivno-bihevioralnoj terapiji.
„To je neverovatno jer je to zlatni standard u lečenju anksioznosti kod dece“, kaže Scriwner. On veruje da i redovno čitanje ili gledanje horora može imati sličan efekat.
Kako piše u jednom svom radu: „Horor sadržaj omogućava ljudima da dožive strah u sigurnom i kontrolisanom okruženju, pružajući priliku da vežbaju emocionalnu regulaciju i toleranciju neprijatnih osećaja.“
Ako ste i vi među onima koji izbegavaju horor, Scriwner savetuje da počnete s nečim što je tek malo izvan vaše zone komfora. „Knjige su dobar početak, lakše je kontrolisati maštu“, kaže on. „A potražite priče koje odgovaraju vašim interesovanjima, horor je ogroman žanr, sigurno ćete naći nešto što vam prija.“
Možda ćete se iznenaditi gde će vas vaša morbidna radoznalost odvesti i koliko mira može doneti vašem svakodnevnom životu.
Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER
Izvor: BIZlife/BBC
Foto: Unsplash/Getty Images
