Piše: Vedran Ivanković, stručnjak za komunikacije

Kako je vreme prolazilo, loptica je rasla, napajajući se suncem i vodom. Osećala je toplotu sunca na svojoj mekoj površini i uživala u svežini jutarnje rose. Poljoprivrednici su brinuli o njoj, prskajući je hemikalijama kako bi zaštitili useve od štetočina.

U tim trenucima osećala je kako se svet oko nje menja, kako ulazi u novu fazu svog života. Jednog dana berači su došli. Njihove ruke su bile brze i spretne, a loptica je osetila strah dok je padala u tamu kamiona, zajedno sa svojim sestrama i braćom. Putovanje je bilo dugo i zastrašujuće. Nije znala šta ju je čekalo, ali je osećala nelagodu dok se udaljavala od svog doma na polju.

Stigli su u veliku fabriku, gde su prošli kroz mašine koje su ih čistile, češljale i pretvarale u fine niti. Osećala je kako je njena sudbina neizvesna, dok se putovanje nastavljalo kroz zemlje i okeane. Loptica, sada u formi prelepog komada tkanine, stigla je u fabriku visoke mode u Parizu. Dizajneri su birali najfinije materijale za svoje kreacije, a ova tkanina je bila među njima. Uz to, hemijski tretmani su često bili neophodni da bi se postigli željeni izgled i tekstura, čineći proces još štetnijim po životnu sredinu. Sečenje, šivenje, krojenje – sve je to bilo deo procesa. Mašine su radile neprekidno, dok je svet mode gutao resurse i emitovao velike količine ugljen-dioksida u atmosferu.

Na kraju, nastala je prekrasna haljina, blistava i jedinstvena. Haljina je zasijala na modnoj pisti. Svetla reflektora su obasjavala svaki njen detalj, dok su modeli šetali ponosno, a publika pljeskala. Osećala je uzbuđenje i ponos dok je stajala u centru pažnje, okružena divljenjem. Ipak, blistavi svet glamura, sa svojim sjajem i luksuzom, nije mogao sakriti mračnu pozadinu priče. Dok su oči pune divljenja gledale prelepu kreaciju, malo ko je razmišljao o ekološkim posledicama njenog nastanka.

Haljina je ubrzo našla svoj put do jedne bogate žene, koja ju je nosila na najekskluzivnijim događajima, ponosna na svoj modni izbor. Njena ljubav prema modi, kao i opsesija miliona drugih širom sveta, doprinela je daljem ciklusu trošenja i odbacivanja. U njenom garderoberu, haljina, simbol prestiža i stila, zauzimala je centralno mesto.

Međutim, moda je prolazna. Kao i sve drugo, i ta haljina je izgubila svoj sjaj u očima vlasnice. Njeni šavovi su popuštali, a tkanina bledela pod uticajem vremena i habanja. Haljina je sada bila samo senka onoga što je nekada bila. Na kraju, vlasnica je se odrekla. Odbačena, osećala je tugu dok je gubila svoju vrednost i svoj značaj. Prošla je kroz ruke različitih ljudi, menjajući se iz sezone u sezonu, sve dok nije završila na rasprodaji u nekoj jeftinoj prodavnici polovne garderobe. Neko ju je kupio, prepravio, skratio, nosio još nekoliko puta i onda je napustio.

Na kraju, haljina je završila na hrpi smeća. Ležala je tamo, izložena suncu i kiši, dok je vreme prolazilo. Osećala je kako se njen materijal raspadao, pretvarajući se u nešto što više nije bilo prepoznatljivo kao deo nekadašnjeg sjaja i glamura.

Put pamukove loptice nije se tu završio. Dok je ležala na deponiji, polako se raspadala i otpuštala svoje hemikalije u zemlju. Njene niti su se razdvajale, vraćajući se prirodi u obliku mikroplastike. Voda koja je prolazila kroz nju nosila je toksične supstance, zagađujući podzemne vode i prizemne potoke. Njena sudbina je bila deo većeg ciklusa zagađenja koji modna industrija svakodnevno stvara.

Neki drugi pamuk već je bio zasađen na polju, nova loptica je rasla pod istim suncem i vodom, ponavljajući ciklus koji nikada ne prestaje. Možda sledeća loptica pamuka neće imati priliku da se divi svetu mode i glamura, ali će zato biti pošteđena njegovih senki i trošenja. Možda je vreme da svet počne da gleda modu drugim očima, sa više pažnje prema prirodi, koja je svemu osnova.

Na polju pamuka nova loptica je rasla, dok je sunce zalazilo iza horizonta. Nije znala kakav će joj put biti, ali je shvatala da je njena sudbina povezana sa sudbinom sveta koji ju je okruživao.

Možda je ovo malo duži uvod, ali poenta će da bude brza i brutalna. Modna industrija je jedan od najvećih zagađivača. Tu su, rame uz rame, sa naftašima. A ko bi rekao da krpice mogu da naprave toliku štetu!

Inspiracija za ovaj tekst nastala je u Milanu, jednoj od svetskih prestonica mode. Fotografija velikog formata stajala je pored lifta i gledali smo je svaki dan. Na njoj je bila devojka, model, u kadi, a oko nje u koncentričnim krugovima nalazili su se komadi garderobe. Pod hale fabrike koja se raspada bio je pokriven raznim krpicama za potrebe ovog snimanja. Meni se učinila dosta potresnom ta scena.

Ovo su samo neki podaci do kojih sam došao istražujući ovu temu:

• Svake godine modna industrija proizvede gotovo 100 milijardi komada odeće, što je, u proseku, 14 odevnih komada za svakog čoveka na Zemlji.
• Prema istraživanju Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija (UNECE), oko 85 odsto sveg proizvedenog tekstila iste godine završi u đubretu.
• Procenjuje se da je pre tri godine tekstilna industrija bila odgovorna za 1,2 milijarde tona emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte.
• Plastično – da bi se proizveo samo jedan par farmerki, potrebno je 7500 litara vode, a za majicu kratkih rukava 2600 litara.
• Proizvodnje velikih globalnih kompanija iz modne industrije najčešće se nalaze u zemljama „trećeg sveta”.

Kada je Srbija u pitanju, neki podaci kažu da ima registrovano preko 1600 firmi u tekstilnoj industriji. Centar za unapređenje životne sredine je došao do podatka da se u Srbiji svake godine proda više od 80.000 tona odeće, ili gotovo 12 kilograma po osobi.

Modni marketing i komunikacije su na publicitetu možda najviše dobili filmom „Đavo nosi Pradu”. Holivud se još jednom pokazao kao najbolji promoter i dosta je tada mladih poželelo da se bavi ovim poslom. U sklopu komunikacija su i društvene mreže. One su alat koji svaki brend mora da koristi kako bi komunicirao sa svojim potrošačima i kako bi došao na pijedestal omiljenog brenda kome svi teže. Novi brendovi, odnosno proizvođači, niču kao pečurke posle kiše i kroz društvene mreže dolaze do svojih kupaca. Tradicionalni brendovi moraju da ulažu dodatni napor kako bi održali svoju poziciju. Videli smo u prošlom broju kako to radi Šanel.

Epl i Stiv Džobs se često navode kao primeri za izgradnju i pozicioniranje brenda. Na stranu sva ta postignuća, ono čemu sam sve bliži ovih dana, a posebno posle prosvetljujućeg iskustva u Milanu, jeste način oblačenja IT gurua. Jednostavna crna polurolka, farmerke i patike. Njega je frustriralo to što mora da donosi toliko odluka prilikom pronalaženja odevnih kombinacija i nije hteo vreme da troši na to. Nije prvi u istoriji sa tom idejom. Kažu da je iz sličnih pobuda i Ajnštajn imao gomilu sličnih sivih odela i samo je menjao bele košulje. Foru je prepisao i Barak Obama. Njegove varijacije su bile plavo i sivo odelo. Takav pristup može da pomogne i manjem zagađenju.

Koja su moguća rešenja za toliko zagađenje modom? Možda manja proizvodnja kvalitetnije garderobe, koja će duže da traje i, samim tim, manje da zagađuje. Možda da se vodimo parolom „Less is more” i da investiramo u manje kvalitetnijih stvari. Možda da pokrenemo dobrotvorne prodavnice, kao što su to, recimo, uradili u Londonu, gde će ljudi volontirati, a građani garderobu koja je malo korišćena, umesto da je bace, doneti tu da je prodaju, a novac donirati za neki humanitarni cilj. Možda da kupujemo korišćenu garderobu i damo joj neki novi smisao i život. Možda da ne zadovoljavamo neke svoje hirove i lečimo različita stanja mahnitom kupovinom krpica.

Kažu da je generacijama od milenijalaca, pa dalje, X i alfa – mnogo važno da je neki brend društveno odgovoran. Na mladima svet ostaje, kaže mudri narod.

Dok se mladi ne razbude i ne krenu da vode računa o tome koliko moda NE doprinosi očuvanju životne sredine, odo’ da moju lopticu pamuka prebacim u crnu polurolku ili neki tako jednostavan odevni predmet koji može da bude efektan i na poslu i na premijeri u pozorištu. 

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.