ONA MENJA SVET: Četiri naučnice koje pomeraju granice

Petnaest godina programa L’Oréal–UNESCO „Za žene u nauci“ u Srbiji pokazalo je da jedno priznanje može biti prekretnica. Za neke naučnice ono je značilo potvrdu da su na pravom putu, za druge otvaranje međunarodnih vrata, a za treće prvi vetar u leđa u trenutku kada je to najvažnije. Iako svaka priča ide drugačijim tokom, zajednička nit je jasna: ovo priznanje menja živote, karijere, perspektive i, što je najvažnije, podiže vidljivost naučnica u zemlji u kojoj se nauka retko nalazi u centru pažnje.

U prethodnom tekstu predstavili smo četiri dobitnice ovog priznanja, a u ovom vam donosimo priče još četiri izvanredne mlade žene.

ONA MENJA SVET: Četiri priče o ženskoj snazi u nauci

ALENA STUPAR

Put od ideje do dokaza 

Nauka često traži hrabrost da se ponovo pokreneš, baš onda kada je najteže. Za Alenu Stupar, naučnu savetnicu u oblasti prehrambenih tehnologija, taj trenutak došao je kada se, neposredno po povratku sa porodiljskog odsustva, našla pred dilemom: da li da se prijavi za L’Oréal–UNESCO program. Ipak, izabrala je ono što biraju najposvećeniji naučnici – kontinuitet. I upravo taj korak doneo joj je nagradu koja je postala snažan podstrek i simbol povratka u ritam nauke, ali i potvrda da posvećenost ne prestaje zbog pauze, već se njome neretko produbljuje.  

„L’Oréal‒UNESCO priznanje donelo mi je snažan podstrek da nastavim da se trudim i prijavljujem na projekte. Samo što sam se vratila sa porodiljskog odsustva, napisala sam prijavu za LRL nagradu. Te godine sam je i dobila, što mi je bila velika motivacija da se dodatno posvetim poslu”, kaže Alena. 

Posle toga se prijavljivala na različite projekte i imala sreću da neke od njih i dobije i uspešno realizuje, ponekad kao učesnik, a ponekad kao rukovodilac. Među njima se izdvaja bilateralni projekat sa kolegama iz Slovenije, kojim Alena rukovodi. 

„Zajedno sa slovenačkim timom ispitujemo stvarno delovanje proizvoda. Oni se bave kliničkim studijama, pa tako spajamo našu ekspertizu u oblasti prehrambenih tehnologija sa njihovom ekspertizom u oblasti zdravstvenih nauka. Posebno mi je drago što je jedna mlada koleginica, zahvaljujući tom projektu, otišla na višemesečno stručno usavršavanje kod njih i sigurna sam da će imati velike benefite od toga, kao i da ćemo po njenom povratku moći da uvedemo neke od tih metoda i kod nas”, priča. 

U relativno kratkom periodu nakon priznanja izabrana je u zvanje naučnog savetnika, što je najviše naučno zvanje kod nas. 

„Verujem da je L’Oréal‒UNESCO priznanje tome značajno doprinelo – uz naučne radove i rezultate, ovakva priznanja su važna potvrda kvaliteta i posvećenosti istraživanju. Najviše mi je značilo što kroz dobijene projekte možemo da spojimo ono što radimo u našem institutu sa radom kolega sa kojima sarađujemo i da zajedno zaokružimo ceo put – od razvoja proizvoda do naučne potvrde njegovog delovanja”, zaključuje ona. 

JOVANA GRAHOVAC

Važnost približavanja nauke ljudima 

Jovana Grahovac, redovna profesorka Tehnološkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, dobila je L’Oréal‒UNESCO priznanje pre jedanaest godina, u trenutku kada je interesovanje šire javnosti za nauku bilo znatno slabije nego danas. Za nju ovo nije bilo samo lično priznanje, već i snažan podstrek da nauku približi ljudima. Kroz projekte, medijske nastupe i priče o radu laureatkinja, nauka je „izašla” iz laboratorija i postala vidljivija u javnom prostoru, pokazujući koliko priznanje može biti važno ne samo za pojedinca već i za čitavu zajednicu. 

„L’Oréalovu nagradu ’Za žene u nauci’ dobila sam pre jedanaest godina. U mom životu, kako u profesionalnom tako i u privatnom smislu, dogodilo se mnogo toga, ali ono što je, po mom osećaju, najviše promenilo okruženje jeste odnos društva prema nauci”, priča ona. 

U trenutku kada je dobila priznanje, interesovanje ljudi izvan naučne zajednice za nauku bilo je znatno manje nego danas. 

„Danas mi se čini da je nauka ’izašla’ iz laboratorija i ušla među ljude – postala je vidljivija u javnom prostoru, u medijima i u svakodnevnim razgovorima. Verujem da je to izuzetno važno i sigurna sam da je postojanje ove nagrade, zajedno sa pričama koje prate laureatkinje, doprinelo da se ta promena dogodi. Nagrada nije važna samo kao lično priznanje, već i kao alat za popularizaciju nauke i približavanje rezultata rada naučnica široj publici”, zaključuje ona.  

Posebno je raduje što je oblast nauke kojom se bavi – biotehnologija – prepoznata u široj društvenoj zajednici. Danas već i deca vrtićkog uzrasta znaju ne samo za loše već i za dobre mikroorganizme, a primena bioprocesnih rešenja mnogo je šire zastupljena u industriji. Uverena je da za svaki ekološki problem postoji barem jedan mikroorganizam sposoban da ponudi rešenje – na naučnicima je da ga pronađu, a na biotehnološkim inženjerima da ga iz laboratorije prevedu u privredno okruženje – i tako, korak po korak, zajedno menjaju svet nabolje. Svoj dosadašnji rad u najvećoj meri posvetila je razvoju rešenja za valorizaciju industrijskih otpadnih tokova kroz bioprocesne tehnologije, kojima se dobijaju biološki preparati namenjeni poljoprivredi. 

MILJANA TANIĆ

Nauka koja otkriva rak na vreme 

Kada je Miljana Tanić, viša naučna saradnica Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, postala laureatkinja L’Oréalovog priznanja, program je u Srbiji bio tek u drugoj generaciji, a samo priznanje tada joj je delovalo gotovo nedostižno. Od tog trenutka, njena karijera razvija se kroz niz istraživačkih koraka koji menjaju način na koji se pristupa nekim od najopasnijih karcinoma – raku pankreasa i raku jajnika – tumorima za koje ne postoje skrining programi i kod kojih je rano otkrivanje često jedina šansa za izlečenje. 

„Od 2014. do danas mnogo toga se promenilo: završila sam postdoktorske studije na Institutu za istraživanje karcinoma Univerzitetskog koledža u Londonu (UCL Cancer Institute), vratila se u Srbiju, bila na dva porodiljska odsustva, dobila PROMIS grant Fonda za nauku – prvi poziv kod nas koji je mladim istraživačima omogućio da formiraju sopstvene timove i realizuju sopstvene ideje uz finansiranje na evropskom nivou”, priča ona.  

U međuvremenu je učestvovala u evropskim projektima, kao što je „Horizon Twinning”, u kom vodi projektni segment posvećen implementaciji biobanke.  

„Bavila sam se i regulatornim aspektima – kako genetički podaci treba da se prikupljaju i organizuju na nacionalnom nivou. Objavili smo manji broj radova, ali su oni za mene od posebne važnosti i imaju vidljiv uticaj. Moj naučni rad je deo velike slagalice: bavim se humanom genetikom i genetikom kancera, posebno evolucijom tumora – kako se utišavaju pojedini geni, na koje načine karcinomi ’biraju’ različite mehanizme da dođu do istog cilja: da izbegnu terapiju ili da se sakriju od imunskog sistema”, kaže ona.  

Radila je i na modelima mašinskog učenja za identifikaciju biomarkera, a posebno je zanima rana detekcija karcinoma, jer je to trenutak kada je izlečenje realno moguće.  

„Fokus mi je na tumorima koji su danas najteži za rano otkrivanje – karcinomu pankreasa i jajnika – za koje ne postoje skrining programi i gde su simptomi blagi i nespecifični. Zato poslednjih godina radim na razvoju pristupa zasnovanih na tzv. tečnoj biopsiji, odnosno analizi krvi. U tim uzorcima tražimo promene na DNK koje nisu mutacije, već hemijska obeležja (epigenetske promene) specifična za rak. One nam mogu signalizirati da pacijent možda ima karcinom i da zaslužuje detaljnije dijagnostičko snimanje. Nauku smatram pozivom, a ne poslom ’od 9 do 5’. Često je frustrirajuća i zahteva da se osećate nesigurno, jer stalno ulazite u nepoznato, ali je u isto vreme neverovatno uzbudljiva”, kaže ona. 

Kada, nakon meseci neuspelih eksperimenata, nešto najzad proradi, odrasli ljudi se raduju kao deca, a ona se vrlo živo seća tih trenutaka.  

„Jedna od najdražih aktivnosti u okviru L’Oréalovog programa bila mi je poseta SOS Dečijem selu u Sremskoj Kamenici, u saradnji sa časopisom ’Lepota i zdravlje’. Sa grupom devojčica i devojaka razgovarale smo o nauci, genetici, životnim izborima. Shvatite tada da stvari koje vama deluju ’opštepoznato’ to često nisu, te da naučnici imaju realnu ulogu u obrazovanju šire javnosti, posebno ranjivih grupa. Zbog toga program doživljavam i kao društveno odgovornu akciju, ne samo kao stipendiju. Svim mladim naučnicama koje razmišljaju da se prijave – toplo preporučujem da to urade”, zaključuje ona.  

Tijana Geroski

Hrabrost u svetu veštačke inteligencije 

 Tijana Geroski, docentkinja na Fakultetu inženjerskih nauka i istraživačica u oblasti veštačke inteligencije, kroz L’Oréalovo priznanje dobila je vetar u leđa da preuzme ulogu liderke u svom timu. Priznanje joj je dalo podsticaj da preuzme inicijativu u oblikovanju pravaca, metoda i tema za doktorande. 

Veštačka inteligencija je u poslednjih nekoliko godina doživela snažan i ubrzan razvoj. Pored novih metoda i algoritama, ključni preokret predstavljao je ulazak velikih tehnoloških kompanija, poput Mete i Gugla, na tržište generativnih modela, među kojima je i GPT. Time je veštačka inteligencija postala znatno dostupnija – danas se koristi u svakodnevnom radu, ali i u privatnom životu, prisutna je u medijima i daleko poznatija široj javnosti nego ranije. 

„L’Oréalova nagrada mi je, pre svega, dala podstrek da se osamostalim. Ranije sam sebe videla kao ravnopravnog istraživača u timu, a priznanje mi je pomoglo da prihvatim ulogu nekoga ko vodi. Danas imam nekoliko doktoranada kojima sam mentor – ja predlažem pravce, metode, teme kojima će se baviti. Nagrada mi je dala hrabrost da ne budem samo deo tima, već i osoba koja preuzima odgovornost za ideju i vođenje”, kaže ona.  

Kada bi nauku opisala jednom rečju, rekla bi – hrabrost.  

„U suštini, nauka je inovativnost, želja za napredovanjem i stalna spremnost da se zakorači u nešto novo. Potrebna je hrabrost da nadograđujete ono što je već urađeno, da stalno istražujete. Onog trenutka kada nauka stane – to više nije nauka”, ističe Tijana.  

Kao neko ko dolazi iz tehničke oblasti, vidi i važne pomake kada je reč o ženama u nauci. 

„Tehnika je dugo važila za ’mušku disciplinu’, ali danas je rad naučnica mnogo vidljiviji, a žene su sve prisutnije na rukovodećim pozicijama. Inicijative kao što su ’Za žene u nauci’ i ’Inženjerke godine’, čiji sam deo bila, upravo doprinose tome da se žene prepoznaju kao liderke, članice važnih timova, nosioci projekata. Promenio se i upis na tehničke fakultete: kada sam ja studirala, u generaciji je bilo tek desetak devojaka, danas je odnos na mom fakultetu gotovo potpuno uravnotežen. To je velika promena”, objašnjava Tijana. 

Mladim naučnicama preporučuje da se prijave za program, ističući da je upravo to iskustvo za nju predstavljalo važnu prekretnicu u profesionalnom razvoju. 

„Meni je to bio jedan od prvih projekata koji mi je pokazao da mogu da osmislim sopstvenu ideju, da je uobličim i realizujem u roku od godinu dana, van okvira ’klasičnih’ projekata i nastavnih obaveza. To iskustvo menja način na koji doživljavate sopstveni potencijal”, naglašava ona. 

Kada je reč o samom programu, ima i jednu želju: da se slične inicijative što više spuste na mlađe uzraste – do srednjoškolki i učenica osnovnih škola, posebno u manjim sredinama.  

„Upravo u tom periodu devojčice biraju kojim putem će ići. Ako tada vide realne primere naučnica koje rade u veštačkoj inteligenciji, biologiji, elektronici, možda će lakše poverovati da i one tu pripadaju”, zaključuje. 

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER

Izvor: BIZLife

Foto: Željko Kovačević