Od Nikšića do vrha sveta: Jelena Dubljević u susret MFF otkriva formulu uspeha

U susret Montenegro Future Festivalu (MFF), koji će od 24. do 26. aprila pretvoriti Bar u balkansku prestonicu tehnologije, gejminga i pop kulture, organizatori su razgovarali sa ženom koja je sinonim za vrhunski sportski rezultat i nepokolebljivu disciplinu.

Jelena Dubljević, nekadašnja reprezentativka i osvajačica prestižnog WNBA prstena, svojim putem od Nikšića do Los Anđelesa dokazala je da granice ne postoje za one koji su spremni na apsolutnu odgovornost prema sopstvenom cilju. Dok se Bar priprema za susret industrijskih lidera, inovatora i gejming entuzijasta, Jelena otkriva šta je naučila u najjačim ligama sveta, kako je Medžik Džonson postao deo njene priče i zbog čega profesionalni sport i esport dele identičan kod uspeha: rad, red i disciplinu.

• Kako je izgledao Vaš put od Nikšića do svetskih liga? Vaša karijera vodila Vas je od male Crne Gore do nekih od najjačih liga sveta – Španije, Turske, Rusije, Kine i SAD-a. Koja lekcija sa tog međunarodnog puta Vam je najviše pomogla, ne samo kao sportisti nego i kao osobi?

Mislim da, kada stavite tačku na karijeru, koja je u mom slučaju trajala skoro 25 godina, shvatite da sve te države, klubovi i sve te neke velike lekcije koje prolazimo i testove koje imamo apsolutno svaki dan, od nas prave pre svega jednu odgovornu osobu, sa ciljem i osobu koja zna šta želi. U suštini, upravo neki loši momenti u životu i karijeri uče te da neke stvari ceniš više, da zapneš više i da neke stvari ne prepuštaš slučaju, da uvek budeš odgovoran za svoja dela. To je neka lekcija koju sam ja naučila, da sam uvek ja ta koja može da promeni situaciju i da apsolutno sve od mene zavisi. To je neki momenat u sportu koji je, da kažemo, normalniji nego u životu. Jer u sportu opet zavisiš sam od sebe, tvoj performans zavisi od tebe. U suštini ako radiš dobro, vratiće ti se. Mislim da to u životu, posle sporta, nije baš tako, nažalost.

• Vaša priča o dolasku u NBA ligu verujem da i danas privlači veliku pažnju. Možete li podeliti sa nama kako ste došli do Lejkersa i da nam ispričate kako je došlo do osvajanja WNBA „prstena“?

Priča o NBA-u je u suštini jako jednostavna. Ja sam dugo godina odbijala poziv i nekako sam fokus imala na svoju reprezentativnu karijeru, koja se u tom momentu odvijala isključivo preko leta. To je bio neki stari kalendar FIBA-e i reprezentativne akcije su bile preko leta. Meni je, naravno, kao velikom patrioti uvek bio cilj da igram za reprezentaciju i nikako nisam htela da dovedem to u pitanje. Prvi put kad je leto postalo slobodno, kada se promenio kalendar, to je bilo 2015. godine, tada sam već potpisala ugovor. U međuvremenu sam na Evropskom prvenstvu slomila nogu i mislila sam to je to – probala sam, verovatno mi nije suđeno. Ali demantovali su me iz WNBA-a i Lejkersa i već u oktobru-novembru poslali drugi ugovor i samo su promenili datume i rekli očekujemo te sledećeg leta. Tako da sam odlazak u Ameriku i u LA Sparks bio “dream come true”. Od prvog do poslednjeg dana to je bio moj američki san u svakom smislu te reči – od ekipe, do stafa, trenera. Činjenica da ti je Medžik Džonson jedan od najtrofejnijih igrača NBA-a a kasnije i šou biznisa i biznisa, predsednik kluba i da imaš priliku da razgovaraš sa njim, budeš okružen takvom ličnošću 6 meseci, dovoljno govori.

Na kraju, samo osvajanje prstena je kruna, ne samo moje karijere, već i karijere dosta igračica sa neverovatnim CV-jem u tom momentu, koje su bile 20 godina u WNBA-u i njima je to bio prvi prsten. Ja sam u tom momentu imala 30 i nešto godina i nisam preveliku pažnju pridavala tome, jer je moj fokus bio na Evropi. Ali nakon 10 godina shvatam da je to zaista ogromno, pre svega doći tamo i biti u situaciji da to osvojiš, nije više pitanje toga da li si dobar igrač jer je potrebna i sreća i neke stvari da se poklope, tako da mi se negde kroz taj prsten vratilo dosta stvari za koje u karijeri nisam imala sreću.

• Kao neko ko je ostvario veliki uspeh u međunarodnoj karijeri, kako vidite razvoj i vidljivost ženskog sporta danas, posebno u manjim državama poput Crne Gore?

Kao što ste i rekli, veliko iskustvo sam stekla, ali i saznanje kako se radi u drugim državama i kako se ophode, pre svega prema ženama i koje poštovanje imaju prema ženskom sportu svuda u Evropi. Mi u Crnoj Gori, ne mogu da kažem da zaostajemo i da nismo na tom nivou kao u Evropi, ja i dalje tvrdim da ne posvećujemo dovoljno pažnje ženskom sportu generalno, ja ću ovde pričati o košarci, ali mislim da svih ovih godina počevši od 2008.-2009. godine od kada smo prvi put stupili u B diviziju, pa sve do današnjeg dana mislim da smo ostvarili neverovatne rezultate sa bazom od svega 15-20 registrovanih profesionalnih igračica. Maksimum je bio 19-20, pričam za seniorke. Naravno, postoje klubovi u Crnoj Gori koji dobro rade i zahvaljujući njima imamo tu neku bazu i dan danas, ali opet mislim da to nije dovoljno jer je iskustvo pokazalo da sa jako malo ulaganja može se doći do velikog rezultata u Crnoj Gori. I ja stojim iza toga da su žene mnogo odgovornije od muškaraca, što pokazuje i istorija i nekako ti bude krivo jer se uvek vodiš pitanjem “šta da smo mi imale neke uslove, toliko novca” i bude ti krivo jer nikada nećemo doći do određenih odgovora. Ali to je tako kako je. Naravno, kao neko ko je gradio karijeru vani, nije mi baš jednostavno da neke stvari gledam i volela bih da sam ja imala šansu da u Crnoj Gori gradim svoju karijeru i da iz neke velike baze u Crnoj Gori odem u Evropu, jer ipak mislim da je igrati kući za neke velike lige najveća čast.

• Šta Vam je bilo najteže, kada se osvrnete na sve godine profesionalnog bavljenja košarkom?

Imati taj paralelni život sport i odrastanje, na kraju te oblikuje kao osobu, jer nije lako provesti 20 i nešto godina u inostranstvu. Ljudi uvek gledaju tu neku lepšu stranu, taj sjajniji deo medalje, ali niko ne gleda onu drugu – hrapavu, a ta hrapava nosi mnogo ožiljaka i odricanja.

• Profesionalni sport i esport često dele sličan mentalitet – disciplinu, strategiju i timski rad. Da li prepoznajete sličnosti između vrhunskog sporta i profesionalnog gejminga?

Onoliko koliko ja znam o ovoj drugoj strani, o gejmingu, itekako prepoznajem sličnosti i mislim da u svemu u životu što radite, ako želite da budete uspešni morate biti spremni na rad, red, disciplinu i ogromna odricanja.

Izvor: BIZLife

Foto: Privatna arhiva