Nakon što bi radila 12-15 sati u MGM studiju, glumica bi preskakala holivudske zabave i prelazila na svoj drugi posao – pronalaženje. Međutim, nedostatak priznanja za njen rad kao pronalazačice ostavio je veliku prazninu u njenom životu.

„Hedy je uvek osećala da ljudi ne cene njenu inteligenciju – da joj lepota staje na put,“ rekao je Richard Rhodes, istoričar nagrađen Pulicerovom nagradom, koji je takođe napisao biografiju Lamarr.

Prema Rhodesu, glumica je imala zid prepun inženjerskih knjiga i veoma ozbiljno je shvatala svoj rad. Iako glumica nije imala formalno obrazovanje iz inženjeringa ili nauke, prirodno joj je išlo od ruke da rešava probleme. Njeni pronalasci su bili inspirisani svakodnevnim problemima, poput kutije za maramice sa dodatkom za odlaganje iskorišćenih maramica i svetleće ogrlice za pse.

Glumica je odigrala značajnu ulogu u pronalasku „frekventnog skakanja“ tokom Drugog svetskog rata, tehnologije koja je imala fundamentalnu ulogu u bezbednim komunikacijama. Nažalost, priznanje za ovaj doprinos dobila je tek mnogo kasnije u životu.

Ljubav prema tehnologiji rodila se u detinjstvu

Hedy Lamarr je rođena u progresivnoj jevrejskoj porodici. Kao dete, pohađala je časove klavira, baleta i jahanja. Takođe je bila sklona mašinama i tehnologiji. Sa pet godina, glumica je rastavila muzičku kutiju i ponovo je sastavila deo po deo. Odrasla je u Beču, a tokom šetnji ulicama, njen otac joj je objašnjavao kako rade tramvaji i kako se struja proizvodi u elektrani.

„Hedy nije imala tehničko obrazovanje, ali je imala tu ličnu vezu,“ rekao je Rhodes. „Mnogo je volela svog oca, pa je lako razumeti kako je iz toga mogla razviti interesovanje za ovu oblast. To ju je takođe pripremilo da postane ono što je zaista bila, neka vrsta amaterskog pronalazača.”

Photo by Misha Feshchak on Unsplash

Pošto biti pronalazač nije bila karijerna opcija za devojke u Beču 1930-ih, Lamarr se okrenula glumi sa 16 godina. Max Reinhardt, austrijski reditelj, proglasio ju je najlepšom ženom u Evropi. Međutim, to nije bio život kakav je Lamarr želela. Njena čuvena rečenica je: „Svaka devojka može biti glamurozna. Sve što treba da uradiš je da stojiš mirno i izgledaš glupo.”

U međuvremenu, kako je počeo Drugi svetski rat i kako su nacisti počeli da preuzimaju sve više teritorija u Evropi, vesti koje su stizale bile su izuzetno uznemirujuće. Lamarr je tada bila u Londonu i bila je odlučna da postane deo ratnih napora. Prilika joj se ukazala sa nemačkim podmornicama tipa U-boat. Ove podmornice su ometale Atlantski okean, pomažući Nemcima da steknu kontrolu nad sve više teritorija.

Fascinantna priča o Hedy Lamarr i Georgeu Antheilu

Oni su sarađivali na inovativnom konceptu za sigurnu komunikaciju tokom Drugog svetskog rata. Njihov izum uključivao je korišćenje skakanja frekvencija—tehnike u kojoj se radio signal brzo menja na različite frekvencije prema unapred određenom obrascu. Ovo je činilo izuzetno teškim za protivnike da ometaju ili presretnu signal, jer bi morali da znaju tačan obrazac skakanja kako bi pratili komunikaciju.

Njihov rad bio je revolucionaran i postavio je temelje za mnoge moderne tehnologije bežične komunikacije, uključujući Bluetooth i Wi-Fi. Lamarrina pozadina u glumi i Antheilova stručnost u avangardnoj muzici jedinstveno su doprineli rešavanju problema presretanja signala. Ova priča ističe neočekivane preseke različitih oblasti i kako raznolike veštine i znanje mogu dovesti do izvanrednih inovacija.

Blutut, Pixabay

Ovo je bila ideja iza „skakanja frekvencija,“ termin koji je Lamarr smislila. To bi pomoglo radio-kontrolisanim torpedima jer su Nemci mogli da blokiraju jedan signal, ali ne i signal koji se stalno menja. Ideja je odbijena od strane američke mornarice, što je dovelo do toga da su dvoje zabavljača pomislili da je kraj njihovim izumima.

Međutim, patent je dobio novi život kada je Sylvania, proizvođač elektronike, koristila tehnologiju za izgradnju sigurnog sistema za komunikaciju sa podmornicama 1950-ih. Tehnologija je potom korišćena na američkim ratnim brodovima tokom Kubanske raketne krize.

Ideja o „skakanju frekvencija“ zaista je zaživela kada su automobilski telefoni počeli da se koriste 1970-ih i ista tehnologija korišćena je za prve mreže mobilnih telefona. Do 1990-ih, skakanje frekvencija postalo je standardna tehnologija potrebna za sigurnu radio komunikaciju.

Prema rečima Rhodesa, „Hedy nije želela novac, ali je želela priznanje i zaista je bila ljuta što joj niko nije dao zaslužno priznanje za ovaj važan izum.“ Međutim, 1990-ih je konačno dobila nagradu za svoj doprinos. Prema Nacionalnom muzeju ženskih istorija, 2014. godine, Lamarr je primljena u Nacionalnu kuću slavnih pronalazača zbog izuma tehnologije skakanja frekvencija.