Nismo videli Francusku, a nećemo ni Rusiju 2018.
Piše: Milenko Vasović
Albanija, naš rival iz grupe, na prvenstvu Evrope u fudbalu ima dve reprezentacije. Jedna je zvanična, a druga… Neka se ne ljute Švajcarci, ali pola reprezentacije su im Albanci, pa još s Kosova. A, mi? Šta mi?
Mi smo već postali glavni evropski luzeri. Kad bi kojim slučajem bili sami u grupi mi se ni tad ne bi kvalifikovali, imali bi negativnu gol razliku. Nije ni čudo što onomad onaj Francuz reče da je „Srbija džak za udaranje“. Farska ostrva, i Lihenštajn to je naš rang.
Kvalifikacije za Francusku ličile su na upis srednjoškolaca u Srbiji, ima 70.000 mesta na 68.000 hiljada učenika. Pa ko ne uspe da se upiše…
Loptanje u Francuskoj je i prvorazredni ekonomski događaj. Nije ovde mesto za detaljnu analizu koliko su koštali stadioni, koliko plaćene reklame, tv prava i štošta drugo.
Zadržaćemo se na onome šta dobijaju zemlje učesnice. Svaka od 24 reprezentacije dobiće po osam miliona evra za plasman na šampionat. Za svaku novu pobedu još po milion evra, a za nerešen rezultat pola miliona. Ulazak u osminu finala vredi 1,5 miliona, četvrtfinale 2,5, a polufinale četiri. Finale donosi još pet, a titula tri miliona evra. Srbija je izostankom iz Francuske izgubila desetak miliona evra, više nego što iznosi godišnji budžet FSS.
I to nije sve, pad rejtinga nacionalnog tima takođe obara cenu i reprezentacije i igrača i trenera, i vrednost sponzorskih ugovora.
No nad prolivenim mlekom ne vredi plakati. Velika je verovatnoća, da kao što nismo videli Francusku sada – nećemo videti ni Rusiju za dve godine.
Za uspeh, a plasman na prvenstvo sveta (Rusija 2018) je uspeh za svaku reprezentaciju je potrebno nekoliko preduslova. Pre svega da imate cilj, da imate igrače i selektora koji to mogu, zatim atmosferu, pobednički duh i želju da predstavljate svoju zemlju. I na kraju organizaciju koja sve to objedinjuje i obezbeđuje logistiku.
Pretpostavimo da igrači pojedinačno i selektor nisu problem. Recimo i da cilj nije sporan, a imamo li mi organizaciju koja to može da realizuje?
Sve što se poslednjih godina događa u FSS i vodećim srpskim klubovima je borba za golu vlast. Tuče u Zvezdi, Prtizanu, obračun saopštenjima bivšeg i sadašnjeg predsednika FSS samo su sitni detalji golemog propadanja. Vlast je sama sebi cilj, fudbal i rezultati su, ne u drugom, nego u petom planu.
Mi čak ne znamo ni ko je čovek koji je na čelu FSS, ni odakle je došao, ni šta ima od škole, ni koje jezike govori, ni šta su mu uspesi i preporuke.
Na zvaničnom sajtu FSS stoji samo slika predsednika kao odgovor na sva ova pitanja. Sve se to, na primer, navodi za generalnog sekretara, što će reći da izostanak ovih podataka za predsednika nije slučajnost . A ko je i kakav je čelni čovek takva je i cela organizacija, on daje osnovni ton.
Umesto jednog užasno lošeg predsednika dobili smo drugog sa mnogo znakova pitanja. Uprkos promeni sve će u FSS ostati isto, zato i ne možemo biti prvi u grupi iako nam takmaci nisu gorostasi već: Vels, Austrija, Republika Irska, Moldavija i Gruzija.
Izvor: BIZLife
