Piše: Gorica Mitrović, Glavna i odgovorna urednica DigitalLife-a

Tokom Zimskih olimpijskih igara, za večerom, gledali smo umetničko klizanje. Na ledu muškarci i žene izvode pokrete koji deluju potpuno protivno zakonima fizike – skaču, okreću se, padaju, pa ustaju, kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Mi odrasli kolektivno uzdišemo, hvatamo se za glavu, komentarišemo: „Kako je ovo moguće?”

Ja bih to mogla

Četvorogodišnja Đurđa jede sendvič i bez ikakve drame kaže: „Ja bih to mogla.” I nastavi da jede. Bez ironije. Bez skromnosti. Bez onog sitnog unutrašnjeg glasića koji odrasle žene često prati i govori nam: „Ma ko sam ja da to mogu!”

U tom trenutku shvatiš nešto što je prilično neprijatno: devojčice se ne rađaju sa sumnjom. Mi im je nekako usput ugradimo.

Postoji i ona reklama u kojoj odrasle ljude zamole da pokažu kako se „trči kao devojčica”, „tuče kao devojčica” ili „baca kao devojčica”. Rezultat je uvek isti: mlataranje rukama, smejuljenje, slabost, karikatura.

A kada isto pitanje postavite devojčicama – one, jednostavno, potrče najbrže što mogu. Udare najjače što mogu. Bace loptu koliko god daleko mogu.

Punom snagom – kao devojčica

Njima „kao devojčica” znači samo jedno: punom snagom.

Negde između ta dva sveta, između samopouzdanja deteta i sumnje odrasle žene, kod mlade devojke pojavi se ideja da bi trebalo, možda, biti tiša, skromnija, manje ambiciozna, manje glasna, manje… svega.

I to je, možda, najveća šteta koju pravimo. Ne zato što devojčice prestanu da budu sposobne. Nego zato što počnu da misle da možda nisu sposobne da budu sposobne.

Zato bih ja iskreno volela da što duže ostanemo u toj Đurđinoj fazi samopouzdanja. U kojoj gledaš trostruki aksl na ledu, klimneš glavom i kažeš: „Ja bih to mogla.”

Možda ne odmah. Možda ne baš danas. Ali zašto, pobogu, ne?

Zato, ako već koristimo fraze, hajde da ih koristimo kako treba.

Trči kao devojčica.

Bori se kao devojčica.

Živi kao devojčica.

Drugim rečima – svom
snagom. 

Viteska, Zorovka i drugarica: Društvo uči sporo, deca ne čekaju