Milica trčanjem spaja region i širi zajedništvo koje briše granice

„Sve mogu, ali da potrčim ni pod razno.” Bila je to prva reakcija Milice Veličković kada joj je, pre nekoliko godina, predloženo da se posveti aerobnim aktivnostima. I tu već postaje jasno da njena priča nije rođena iz trkačke ambicije. Nije počela u profesionalnim patikama, uz štopericu i plan treninga. Počela je uz otpor, sumnju i jedno tiho: “hajde, pokušaću”. A upravo to “pokušaću” promenilo joj je ritam života.

Od tog trenutka njeni vikendi ne vrte se oko pitanja – gde izlazimo, već – gde trčimo. Asfalt prerasta u prve trail staze i ozbiljne uspone, a nesigurnih pet kilometara u duge distance. Mapa trka poklapa se sa mapom regiona: Srbija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, uskoro i Crna Gora… I tu priča dobija novu dimenziju. Menadžerka sistemskih komunikacija u regionalnom Represent sistemu, koja godinama profesionalno povezuje ljude i tržišta, sada taj isti prostor spaja i kroz sport. Tako 9. novembra ova Beograđanka stiže direktno na NLB Podgorica Millennium Run da istrči polumaraton i simbolično zatvori krug.

“Mogla bih da romantizujem i da kažem da je ova priča potekla iz prevelike ljubavi prema fizičkoj aktivnosti, ali nije baš bilo tako. Zdravstveni problemi na prvom mestu, problemi sa srcem i plućima, kao i savet lekara da se što pre posvetim aerobnim treninzima. Meni je to zvučalo apsolutno nemoguće. Na nagovor moje drugarice i koleginice prijavile smo se kompanijski na Beogradski maraton u kategoriji štafete. Osnovale smo tim ‘Reprezentacija’ i od tog trenutka kreće moja timska i individualna trkačka avantura“, priča Milica.

Vidimo se na startu: Podgorica vas poziva na NLB Millennium Run 9. novembra!

Ritam zajednice koji vodi do cilja

Prvi izlazak na stazu bio je i njen prvi lični pomak, koji će pamtiti zauvek. Svaki metar pretvarao se u pregovaranje sa sopstvenom glavom, a svako skretanje u prećutni dogovor sa nogama da izdrže još malo. No, nije to bila samo priča o naporu. Bio je i trenutak u kom je prvi put, usred daha koji je „bežao” i koraka koji su pekli, osetila da se nešto menja. Više nije samo pokušavala da „preživi“ trku, već je počela da veruje da jednog dana može bez zadrške da izgovori – ja sam trkačica.

„Osećala sam se tada kao da sam istrčala ceo maraton. Uz podršku kolega i, naravno, nestvarne atmosfere, kako od strane učesnika, tako i građana koji vas bodre uz povike, transparente, muziku – jednostavno ne smete da odustanete. Taj neopisivi trenutak, trkački endorfin koji se u jednom momentu probudi i ne prestaje, a tek posle finiša dobije još veću ekspanziju… Hej, pa ja bih mogla još jedan krug. I tako sve počinje…“, priseća se Milica.

A upravo taj osećaj “mogu još jedan krug” rodio se iz trenutaka kada je shvatila da na stazi nikad nije sama. Bilo je situacija kad bi pomislila da stane, ali baš tada bi se pojavio neko da potrči rame uz rame, da pruži ruku i pomogne joj da savlada krizu, da bez reči podeli flašu vode. Taj tihi dogovor potpunih stranaca – “hajde, zajedno ćemo do cilja”, postao je njen tempo. Trčanje tada prestaje da bude samo fizički napor ili dokazivanje sebi. Postaje osećaj pripadanja.

„Ako neko daje ritam i podstrek, pored nas samih, to su i divni ljudi koje na tom putu upoznaješ. Na svom prvom trailu stigla sam do deonice koja je zahtevala ozbiljnu fizičku i psihičku pripremu, koju ja, naravno, nisam imala. Pored mene je trčala devojka koja je takođe imala isti problem – nespremnost. I baš tu nastane onaj trenutak kada shvatiš da ste jedna drugoj podrška, a ne konkurencija. Uhvatile smo se za ruke i istrčale i tu deonicu i neformalno stvorile mini ligu trka Zapadne Srbije. O takvim prijateljstvima bih mogla još da pričam, jer pored mini Zapadne, postoji i jedna formalna u Beogradu – deo koje su ljudi i timovi koji se bave ozbiljnim humanitarnim i društveno odgovornim radom. Čast mi je kada trčim uz takve ljudske gromade“, priča Veličković.

Puls publike naspram tišine terena

Sve navedeno dovelo je do toga da se trke pretvore u pravu strast. Na početne kilometre prirodno se nadovezao trail, donoseći nove nagibe, tehničke deonice, uspone koji ne praštaju nespremnost. No, u Miličinim očima i grad i planina pružaju sopstvenu magiju. Jedno ti daje puls publike, transparente, bubnjeve, glas koji te nosi ulicom. Drugo ti daje tišinu terena, mir visine i luksuz da čuješ sopstveni korak. A između ta dva sveta stoji važna spona – ljudi koje sretneš i energija kojom te zapljusnu.

„Na svojim prvim trail trkama upoznala sam učesnike za koje s neizmernom srećom mogu da tvrdim da su mi prijatelji do kraja života. Organizacija je tek priča za sebe – okrepe koje na trail trkama nose dozu tradicije kraja u kojem trčite, gostoprimstvo domaćina, žurke nakon završetka… Svega je tako mnogo da bi teško moglo da se sažme u jedan odgovor“, prenosi Milica deo trkačke atmosfere, dodajući da su uz prijateljstva došli i vrlo opipljivi benefiti koje je teško ignorisati.

Bolje zdravlje, osećaj balansa, jasnija svest o sopstvenoj snazi… I, kako kaže, jedna sasvim lična, lepa scena koju ništa ne može da kupi – njeni dečaci koji sa ponosom slažu i prebrojavaju mamine medalje.

Trčanje, PR i humanost – trojstvo od kojeg ne odustaje

Kod Milice trčanje nikada nije ostalo samo teren koji čuva za sebe. Ono se prelilo u posao – i obrnuto. Unutar sistema, Milica Veličković nije samo zaposlena, koleginica, trkačica. Ukratko, Milica je prijatelj koji region ne spaja isključivo kroz komunikacije, već i kroz sport, ljudski pristup, odličnu energiju i konkretnu, praktičnu solidarnost. Zajedno sa ekipom iz kompanije, trčanje je pretvorila u timski identitet, a timski identitet u društveno odgovornu priču.

„Zapravo, sve je i krenulo u našem kolektivu – od jedne bezazlene prijave na štafetni maraton do osnivanja našeg trkačkog tima koji, kao pionir, može da se pohvali i s ponosom istakne da je dobitnik priznanja Beogradskog maratona kao prva kompanija koja je otkupila kilometre svojih zaposlenih i donirala Udruženju Heroji BG maratona, tj. udruženju osoba sa invaliditetom. Pored donacije u ime kompanije, pozvali smo i čitavu društvenu zajednicu da se uključi u ovu kampanju i time zajednički poslali poruku koliko je važno biti uključen u podršku onima kojima je to najpotrebnije”, poručuje Milica.

„NLB Podgorica Millennium Run za mene ima poseban značaj“

A ono što je nastalo iz štafete od pet kilometara sada ima i novo poglavlje – Podgoricu. Njena sjajna energija za samo nekoliko dana stiže u glavni grad Crne Gore, koji nije još jedan start, već mesto na kom želi da potvrdi sebi da sve što je do sada istrčala ima smisla. Nije stvar u vremenu na satu, već u ljudima koji će biti uz stazu, u osećaju da stiže „svojima“, u podršci tima koji je i privatno i profesionalno prati celim putem.

„Pored toga što mi je cilj da za početak istrčim polumaratone u regionu, najveći motiv su moje prijateljice i koleginice koje su ove godine komunikaciona podrška jednom od najvećih sportskih događaja u Podgorici. Mogu slobodno da kažem da, iako ne jurim nikakve rekorde, ova trka za mene ima poseban značaj, jer ne smem da se obrukam i ne istrčim do kraja – pa makar za stotinku brže od dosadašnjih rezultata. A onda kafana, naravno, jer sam prvenstveno čovek od meraka, pa tek onda sve ostalo“, kaže kroz osmeh.

Cilj joj ostaje isti kao i do sada – istrčati stazu u svom ritmu, upiti energiju grada i uživati u druženju koje dolazi posle finiša.

„Moj utisak i ono što pamtim su uvek ljudi – i oni koji trče i oni koji su tu kao podrška. Jer upravo na toj stazi srećeš inspirativne priče – one koji trče sa svojim ličnim borbama, one koji trče kao podrška nekom, one koji trče u ime nekog. Deo ste priče različitih ljudi, godina, motivacija… To nije samo pređeni put, rekord ili plasman, to je mnogo dublja stvar koja postaje jasnija tek kada se doživi, jer trčanje je sve – a najmanje trčanje“, poručuje Milica.

Zato ne propušta priliku da i sada motiviše zajednicu i pozove ih da budu deo „šarene slike satkane od ogromne euforije“, jer svaku trku ona baš tako vidi.

„Poruka je veoma jednostavna – probajte. Možda vam se dopadne. U poslednje vreme sve je više motivacionih poruka koje izazivaju suprotan efekat. Važno je pronaći meru i sreću u onome što te ispunjava. Samo je važno pokušati – pa šta bude“, zaključuje Milica.

Podsetimo, registracije za NLB Podgorica Millennium Run otvorene su do subote, 1. novembra, na zvaničnoj stranici www.podgorica.run/registracija

Svi detalji o pravilima učešća, kotizacijama, rasporedu i nagradnom fondu dostupni su na sajtu.

Izvor: BIZLife

Foto: Privatna arhiva