Dosadašnja iskustva sa timbildinzima uglavnom su se završavala u kafani, šta god radili pre. Ovoga puta, timbilding je počeo i završio se u sali jedne beogradske osnovne škole i bio je internacionalan. Bili smo na času kenda. Ne na još jednom „motivacionom predavanju”, ne na poligonu za zabavne igre, nego u prostoru u kojem se odmah oseti da postoje red, ritam i tiha ozbiljnost. Prvo što vidiš nije šou, već naklon. Ne kao forma radi forme, nego kao poruka: ovde se ne ulazi glavom kroz zid, niti se „osvaja” prostor. Ovde se dolazi da se uči i vežba.

Piše: Vedran Ivanković, stručnjak za komunikacije

Vedran Ivanković

I to je, možda, prva velika lekcija za poslovni svet: neke stvari opstanu baš zato što nisu pokušale da se dopadnu svima. Kendo deluje kao vremenska kapsula. Ne zato što je zaleđen, nego zato što je zaštićen principima. U doba u kojem se skoro sve pretvara u proizvod, u doba u kojem i reči i trendovi brzo izgore, fascinantno je videti praksu koja se nije raspala pod pritiskom komercijalizacije. Kao da je kroz vekove prenela nešto jednostavno: forma nije neprijatelj slobode, forma je način da se suština ne razvodni.

Naravno, niko razuman neće sutra u kancelariji obući bogu, uzeti šinai i rešavati spor oko budžeta „duelom”. Ali ono što nosiš kući sa tog časa nije oprema, nego pogled na rad, disciplinu i odnos prema drugome. I tu kendo pogađa pravo u srce onoga što nam često fali u poslu: prisutnost.

U kendu ne možeš da „odradiš” vežbu usput. Ne možeš da gledaš sa strane, da planiraš naredni mejl ili da u glavi vodiš paralelni sastanak. Ako nisi tu, odmah se vidi. U poslu, nažalost, često prolazi da smo fizički prisutni, a mentalno odsutni. To se posle zove „loša komunikacija”, „nesporazum”, „neusklađenost očekivanja”. A zapravo je odsustvo. Kendo ti bez filozofiranja kaže: budi tu ili nemoj ni počinjati. Kako nam je rekao jedan od najboljih kendo boraca svojevremeno, borbu možeš da izgubiš u nekoliko sekundi ukoliko nisi fokusiran na trenutak u kome se nalaziš.

Druga lekcija je distanca. U kendu postoji pojam „maai” – onaj pravi razmak i tajming, ne samo fizički nego i psihološki. Preblizu znači da si nervozan, da udaraš iz straha, da žuriš da „završiš”. Predaleko znači da si neodlučan, da nemaš nameru, da se praviš da si u igri, dok zapravo stojiš sa strane. U poslovnom smislu, „maai” je sposobnost da znaš kada da uđeš u temu, a kada da pustiš da sazri. Kada da pritisneš, a kada da slušaš. Kada da budeš direktan, a kada da postaviš pitanje. U timovima često ili previše upadamo jedni drugima u prostor ili ostajemo „kulturno daleko”, pa se stvari razvlače mesecima. Kendo insistira: nađi pravi razmak, pa tek onda deluj.

Treća lekcija je poštovanje, ali ne kao prazna pristojnost, nego kao infrastruktura. Naklon pre i posle vežbe, način na koji se ulazi u praksu, tišina u kojoj čuješ sebe. To nije dekor. To je mehanizam koji sprečava da ego preuzme komandu. U biznisu često mislimo da je „kultura” ono što piše na intranetu. A kultura je ono što se radi kada je tenzija, kada se pogreši, kada je pritisak. Kendo ima ugrađene kočnice protiv bahatosti: čak i kada „pobediš” u vežbi, forma te vraća na zemlju. U prevodu: ne moraš da ponižavaš da bi bio bolji. Da opet parafraziram našeg učitelja: preterano pokazivanje emocija je greška koja pokazuje da ne poštuješ protivnika. Preveliko radovanje odnosi poene i možeš da budeš diskvalifikovan ako pokažeš emocije.

Četvrta lekcija je kontinuitet. Kendo je, u suštini, ponavljanje. Opet. I opet. I opet. Ne zato što nema kreativnosti, nego zato što se kreativnost pojavljuje tek kada osnova postane deo tebe. U poslu volimo „velike ideje”, „sprintove”, „transformacije”. A često preskačemo dosadne osnove: jasne dogovore, uredne procese, povratne informacije, dokumentovanje, disciplinu u prioritetima. Kendo te podseća da majstorstvo nije spektakl, već doslednost. Da se napredak ne meri time koliko si puta bio inspirisan, nego koliko si puta došao da radiš i kada nisi bio inspirisan.

Peta lekcija je „zanšin” – stanje budnosti i posle poteza. U poslu to znači: nije gotovo kad je poslato, gotovo je kad je primljeno i kada su svi razumeli to što si uradio. Nije uspeh kad je projekat „otišao dalje”, uspeh je kad je usvojen, kad radi, kad ljudi znaju šta s njim. Koliko puta slavimo „isporuku”, a onda se čudimo što se ništa nije promenilo? Kendo te uči da je trenutak nakon udarca često najvažniji: ostaješ prisutan, ne opuštaš se prerano.

I na kraju, možda najvažnije: kontrolisana agresija. Kendo nije nežan. Ima snagu, ima zvuk, ima nameru. Ali ta snaga ima pravila, okvir, poštovanje. U biznisu često idemo u dve krajnosti: ili smo previše mekani, pa se sve pretvara u beskrajne sastanke bez odluka, ili smo previše grubi, pa dobijamo rezultate po cenu iscrpljenih ljudi i slomljenih odnosa. Kendo pokazuje treći put: budi snažan, ali ne budi haotičan. Budi direktan, ali ostani čovek. Bori se za cilj, ali ne gazeći drugoga.

Kad sam izašao sa tog timbildinga, nisam se osećao kao da sam „odradio aktivnost”. Osećao sam se kao da sam se setio nečega što smo negde usput izgubili: da su principi jači od trikova. Da disciplina nije suprotnost kreativnosti. Da poštovanje nije slabost. I da se najdublje promene ponekad dese tiho, kroz formu, kroz ponavljanje, kroz prisutnost.

Možda je to i najveća vrednost kenda danas: u svetu koji nas stalno vuče da budemo brzi, glasni i „vidljivi”, on te uči da budeš tačan, priseban i dosledan. A to su osobine koje, u životu i u poslu, na kraju uvek pobede trendove.

Isprobao sam razne sportove sa loptom. Na jednom se zadržao nešto duže. Borilačke veštine me nikad nisu privlačile. Kendo je prva. Da li bih mogao da treniram kendo? Možda, ako Kendo klub Beograd ima grupu za trećepozivce.