Ko nam je rekao da sve moramo sami – i zašto je to najštetniji mit našeg mentaliteta?

Ako si odraslo, misleće, samosvesno biće – danas ti je potrebna hrabrost za sve. Prvo, treba ti hrabrost da budeš roditelj. Ovih godina, kada tehnologija juri brže nego što naši mozgovi biološki mogu da isprate, kada sa svih strana prete globalne ekološke katastrofe, a i ludaci sa nuklearnim oružjem – bogami, treba ti ogromna hrabrost da preuzmeš toliku odgovornost prema malim nedužnim bićima koje dovodiš na ovaj svet. Takođe, treba ti hrabrost da budeš umetnik, sportista, preduzetnik.

Milica Bojanić, Volaš photography

Milica Bojanić, storyteller i marketing strateg

Šta god ti da umeš da radiš – da slikaš, vajaš, pišeš, programiraš, sadiš krompir, podučavaš ili igraš tenis – postoji tehnologija, mašina, program, suplement – koja to može da uradi 100 puta brže od tebe. A postoje i ljudi koji će tvoj rad potceniti jer su nešto slično našli jeftinije, ili tvoj proizvod ili usluga nije perfektna, prosto – u njoj ima tragova nesavršenosti jer su je stvarali čovek ili priroda. A sada hoćemo samo savršeno.

Da ne nabrajam unedogled, treba ti hrabrost i samo da budeš osoba od krvi i mesa.

Da imaš bore koje su ti donele godine ili brige. Da budeš umoran jer te melju obaveze i svakog dana sve ih je više. Da budeš manje uspešna u jednoj sferi života, jer balansiraš sve sfere života.

Dakle – hrabrost. Neophodna je.

Ali, da li ovaj moj pesimistički uvod govori da ne treba da budemo roditelji, umetnici, sportisti, preduzetnici?

Nikako.

Roditeljstvo, povratak na posao posle porodiljskog, promena firme ili karijere, preduzetništvo – sve je izvodljivo.

I možeš ga izvesti sam(a) ili uz podršku.

Pomozi sebi, potraži podršku

Moj suprug kao inženjer u korporaciji zarađuje za meso, ja kao preduzetnica zarađujem za kupus, i mi u proseku jedemo sarmu (doduše, kad nam savije moja mama).

Ovo nije priča o našim prehrambenim navikama, niti mojim upitnim kulinarskim veštinama, ali jeste o sistemu podrške u… bilo čemu što je važno, naročito kada je novo.

Pomenuti suprug s vremena na vreme ispriča kroz setu kako je njegova baba nosila 2 pune kofe vode sa udaljenog izvora, vodila magarca i još za ruke držala njega i njegovog malog brata. Nisu nikad čuli da kaže da joj je teško.

Slično tome, i mene, brata i svu decu iz naše ulice čuvala je moja baba i uz to spremala ručak, kuću i brinula o bašti i životinjama. Ni ona se nije žalila.

Ne žale se da im je teško ni naše majke ni očevi, a ne možemo ni da prebrojimo šta sve u toku dana postignu i završe.

Težak rad i izgaranje na našim prostorima romantizuju se odmalena. Tako mi ovde živimo.

I onda odrasteš u osobu koja paralelno radi, zarađuje, kuva, neguje, brine, organizuje, pegla, vodi računa o svemu i svima… i veruje da je to normalno. I, naravno, osećaš se umorno i isceđeno, ali to je to, govoriš sebi: “ja kidam ovo sve što mi život trpa”.

Dok svi oko tebe vide da si jedan hodajući burnout.

Teror produktivnosti – i zašto je „sve mogu sam(a)“ velika, mrsna laž

Teror produktivnosti, upakovan u celofan uspeha (uspeh – po čijim merilima?), uverava nas da vredimo onoliko koliko postižemo.

Recimo, još se nismo okanuli ni multitaskinga, iako se taj koncept dokazao i pokazao kao totalni promašaj. Naoko smo hobotnice, a izbliza je haos, greške, umor i samoprekor.

Burnout koji sam pomenula – čak je i on poželjan: to je potvrda od lekara da smo radili mnogo, da smo dali sve od sebe. Bravo, bravo.

I u tom nekom trenutku, Instagram nam servira onu ženu koja se porodila nedavno, i već se vratila da vodi firmu, drži predavanja, putuje i trenira. I ti pomisliš:

“Sigurno je neverovatno pametna, vredna i ima mnogo energije, koju ja, eto, nemam.”

Možda. Ali verovatno ima i supruga, mamu, svekrvu i/ili dadilju koja brine o toj bebi mnooogo sati. Takođe, možda ima i nutricionistu i personalnog trenera. Takođe, možda ima i virtuelnog asistenta koji joj pomaže da sadržaj koji te oduševaljava (i potencijalno – zavarava), tako upakuje.

I to je sve ok – jer ona ima sistem podrške.

Ne moraš sve sam(a). Ne treba. A i ne isplati se.

Ako odeš iz kompanije u kojoj je plata bila solidna i redovna, i otisneš se u preduzetničke vode gde se i posle više godina, a ne samo na početku, može desiti bukvalno prazan račun jer klijent kasni s uplatom – možda ćeš pasti u očaj i sve zatvoriti.

Ili možeš da razmotriš sve moguće opcije za finansijsku podršku: bespovratna sredstva, banke, investitori, članovi porodice koji te mogu finansijski podržati. Ne moraš sve sam(a), možeš da probaš opet, ali sada uz sistem podrške.

Ako se u porodičnom ili profesionalnom životu osetiš zaglavljeno, ne moraš u toj mentalnoj klopci i da ostaneš, iz razloga što tvoj deda nije išao kod psihologa. Tačno, verujem da nije, ali su mnoge dede umesto kod psihologa (jer te novotarije nije ni bilo) – odlazili u kafane, i tamo dugo ostajali.

Zašto bismo se, što bi se reklo: za čije babe zdravlje, sami mučili sa problemom koji sa lakoćom može rešiti neko sa strane? Možda je to stručnjak: psihoterapeut, kouč, biznis mentor, a nekad je to i mudra mama tvoje drugarice. Ko god – potrebna ti je podrška i imaš prava na nju.

Ili ako ti porodica ne pomaže da praviš svoj proizvod ili promovišeš uslugu, jer ne znaju kako – ili prosto ne žele, potraži pomoć od prijatelja i poznanika. Traži i prihvataj svaku moguću pomoć koju možeš da dograbiš.

Sada razvijaš nešto. Nije vreme za ego i sujetu. Vratićeš. Zahvalićeš se. Nadoknadićeš.

Nema velikih i malih pomoći – pomoć je pomoć

Sistemi podrške su važni u svakoj novoj i nepoznatoj situaciji. Da, čak i onoj za koju su ti svi koji te vole govorili: Nemoj. I ako ti isti ljudi koji te vole – ne nude pomoć, potraži je ti. Bilo koju vrstu pomoći.

Ako ti nije potrebno da čuvaju decu – neka nose flajere. Neka stoje na štandu u tržnom centru gde izlažeš. Neka samo lajkuju objave na mrežama.

Isto tako – prihvati bilo koju ponuđenu pomoć. Nekad je ona sasvim mala, ali u datom trenutku – velika kao kuća.

Na primer, ponekad me više od prihvaćene ponude novog klijenta, obraduje pomisao:

Sad ću samo da ugrejem sarmu koju nam je pravila mama.

O autoru:

Milica Bojanić je storyteller i marketing strateg. Bavi se pretvaranjem kompleksnih tema u jasne, ljudske i pamtljive priče. Radi sa preduzetnicima, edukatorima i malim biznisima na izgradnji autentičnih brendova i sadržaju koji se pamti. U životu – beznadežni optimista; u komunikaciji – zagovornik jednostavnosti i neposrednosti. 

Izvor: BIZLife

Foto: Volaš photography