Piše: Jovana Ranđelović, koučing psihološkinja u Sinergija centru

Dato nam je da se odmah povežemo sa bebom, da imamo osećaj za sve bebine signale, da uskladimo svoje potrebe sa bebinim potrebama i da se osećamo dobro, jer to je blagoslov, zar ne? Ali šta ako se sve to ne desi samo od sebe? Šta ako se ne povežemo sa bebom od prvog trenutka kad je ugledamo, ili ako ne znamo šta beba tačno želi, ili ako naše potrebe nisu usklađene sa bebinim potrebama? Da li to znači da smo loše majke?

Jovana Ranđelović, psihološkinja – Foto: DNA Studio Art

U ovom tekstu bih se zadržala na poslednjem pitanju: šta ako potrebe mame nisu usklađene sa potrebama bebe? Još ako u ovo pitanje ubacimo kontekst, a to je povratak mame na posao nakon porodiljskog, gde su uključene, dakle, i potrebe poslodavca – stvari se prilično komplikuju.

Zar ne izgleda na prvi pogled kao Bermudski trougao gde potrebe misteriozno nestaju? I kako za Bermudski trougao naučnici smatraju da tu nema nikakve misterije, već da su nestanci brodova rezultat loših vremenskih uslova, morskih struja i ljudske greške, tako i psiholozi smatraju da, paradoksalno, kada se potrebe izvuku na svetlost dana, a to znači prepoznaju, razumeju i verbalizuju – gle čuda! – kao da više ne deluju toliko komplikovane.

Hajde da zajedno sada bacimo svetlo na tu mrežu potreba koja se javi kod deteta, mame i poslodavca u trenutku kada mama prvi put dolazi na posao kao mama.

Prva godina sa vašom bebom bila je puna paradoksa: navikavate se na život sa bebom, a ne možete da se setite kako ste živeli pre nje; beskrajno ste srećni dok gledate svaki trenutak kad vaša beba nauči nešto novo ili, prosto, samo kine, a tuga vas obuzme kada shvatite da nemate ni pet minuta za svoje osnovne potrebe; prepuni ste elana da postignete sve kako biste zadovoljili njene potrebe, a umor vam stalno diše za vratom; čini vam se često da dan traje 56 sati, a onda prolazi prva godina kao treptaj oka.

I onda dolazi još jedan paradoks: jedva čekate da se konačno sredite za posao i ne provedete čitavo prepodne u uflekanoj spavaćici, a kada pomislite da nećete videti dete osam sati, koliko vam traje radni dan, osetite nalet osećaja krivice. A uz to se očekuje da žonglirate kao profesionalac: da, što je smirenije moguće, ostavite dete u vrtiću ili sa babama i dedama kako mu ne biste preneli svoju nervozu, da organizujete ko će da pokupi dete ako se zaglavite u saobraćaju, da se što efikasnije informišete o svemu što ste propustili za najmanje godinu i po dana, koliko ste bili odsutni, i da uz to budete savršeno smireni na poslu, ako je moguće, neopterećeni svim emotivnim teretom koji vam je nova uloga mame donela.

Deluje kao planina, zar ne?

I beba ima svoje potrebe, naravno. U prvim godinama života bebama rutina stvara osećaj sigurnosti. Izlazak iz rutine je na trenutke kao gubitak tla pod nogama. Mama odjednom nije sa njom ceo dan. Naravno da beba reaguje, plače, negoduje, ne prihvata. Mama teško podnosi bebin plač, prebacuje sebi „zar nije mogla još neki dan odmora da uzme, zar je morala baš sada da se vrati na posao” – i vrzino kolo se samo upliće i zapliće.

I bilo bi divno kada bismo tako zapletene i upletene znale da odlazimo na posao u jednu psihološki bezbednu sredinu, koja razume našu novu poziciju, koja razume da osoba koja je pre godinu i po dana otišla iz te kancelarije i osoba koja se sada vraća nisu iste. Ova nova je obogaćena novim, predivnim iskustvom, ali je obogaćena i novim emocijama, za koje nije ni znala da postoje, i nema luksuz da ih „ostavi” kod kuće dok izvršava zadatke i ispunjava rokove. Tu sada stupaju na snagu i potrebe poslodavca. Naravno da postoje zadaci koje treba uraditi, projekti koji imaju rokove, kolege koji isto imaju svoje brige… Kako se uklopiti kada nam deluje da ni same sa sobom nismo jedno celo?

Prva rečenica koju želim da podvučem više puta i volela bih da se sve mame nje sete kada ostavljaju svoju decu u vrtić ili kod babe i dede kada odlaze na posao: U redu je da vaše dete plače kada se odvaja od vas!

Foto: massonstock/Freepik

Plakanje je normalna reakcija deteta na separaciju. Zamislite dete koje ne plače kad se odvaja od majke. Deluje zastrašujuće, zar ne? Meni je ovo bilo vrlo osvešćujuće, čak toliko da sam poželela da moje dete plače kad ga ostavljam u vrtić, jer bi mi to potvrdilo da sam dobro povezana sa njim, da smo ostvarili dobar kontakt i da plače jer želi da ostane tu gde se oseća sigurno. To je dobar znak, zar ne?

Druga vrlo važna stvar koja će mamama da olakša prilagođavanje na novi/stari život jeste – otvorena komunikacija. Prepoznajte šta vam je potrebno u trenutku povratka na posao (baš kao što ste prepoznale šta želi vaše dete): koja su vaša očekivanja, kakva fleksibilnost bi vam značila, šta za vas znači podrška u tim trenucima. Mnoge mame očekuju od sebe savršenstvo na svim poljima ili bar identičnu posvećenost kao pre odlaska na porodiljsko, propuštajući da uvaže da je ceo jedan novi svet nastao u prethodnu godinu dana. I to ne znači da neće ponovo biti efikasne i produktivne, samo ne odmah.

Na to se odmah nastavlja sledeći važan savet: dajte sebi vreme! Povratak na posao je prilika da se ponovo povežete sa svojim profesionalnim identitetom, steknete nova znanja i unapredite veštine. Kada se beba rodi, i ne pomišljamo na posao, deluje nam kao da je dan kada ćemo ponovo raditi udaljen svetlosnim godinama. Ali baš malo pre prve godine shvatimo da nam posao nedostaje. I to je proces koji se desio. Verujte u proces i kada je vaš pun kapacitet za posao u pitanju.

Sve ovo vrlo lepo zvuči, ali ne bih da izgleda kao da je samo odgovornost mama da li će njihov povratak na posao biti stresan ili neće.

Veliki deo kolača pripada i poslovnoj sredini kojoj se vraćamo. Da li je organizaciona kultura psihološki bezbedna, u kojoj osećamo da nećemo biti osuđivane ukoliko pokažemo emocije, napravimo grešku ili ukažemo na nešto sa čime se većina ne slaže? Naravno, nije ideja da mame menjaju čitav sistem, procedure i propise kada se vrate sa porodiljskog; ovde govorim o svakodnevnim trenucima podrške, fleksibilnosti i empatije, za koje nam ne treba mnogo napora. Nije naodmet podsetiti da se, ponovo nekom igrom prirode, sticanje imuniteta mame na povratak na posao poklopio i sa sticanjem imuniteta deteta ako je krenulo u vrtić, pa mama mora često da odsustvuje sa posla.

„Nema veze, dođi kasnije danas, ja ću da odradim tvoj deo.”

„Slobodno ostani i radi od kuće, tj. uskoči samo ako nešto bude hitno.”

„Razumem da si zabrinuta, ne razmišljaj unapred o rokovima, korak po korak, stižemo sve.”

„U redu je da sama postaviš rok za taj zadatak, razumem da ti je ovo vrlo naporan period.”

„Naravno da je u redu da radiš po podne, pošto si pre podne sa detetom.”

Toliko malo je potrebno. A tako je veliko. Kao kuća. Kao planina. Kao „volim svoj posao”.

Naravno da neki poslovi ne dozvoljavaju veliku fleksibilnost, pa ne možemo svaku od ovih rečenica da izgovorimo uvek. Ono što možemo jeste da pokažemo empatiju, da razumemo zabrinutost i da ne osuđujemo kada vidimo da neko posustaje, već da pomognemo. Što bi Adam Grant rekao u svojoj knjizi „Davanje i uzimanje”: „Ako gradimo mreže zasnovane na davanju, stvaramo plimu koja podiže sve čamce.”

Mame su se drugačije vratile u stari, a opet, novi poslovni sistem, jer se, svakako, promenio dok nisu bile tu. Ne bi bilo fer da poslodavci imaju ista očekivanja kao kada su otišle. A ni one da očekuju isti sistem iz kog su otišle. Uvažavanje promena sa svake strane prvo je od čega treba da se počne. A onda, kao kada oblačimo slojevitu odeću – jedan po jedan deo o kojima sam pisala, tanak, ali udoban, da se ne smrznemo! 

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.