• U vašim predstavama i filmovima često se prepoznaju jasne društvene poruke. Da li umetnost, prema vašem mišljenju, danas ima snagu da pokrene promene, ili smo, nažalost, već oguglali?

Zaista je težak odgovor na ovo pitanje. Moja želja je bila da većina onog čime se bavim nosi neku poruku. Zapravo, ne ni poruku u klasičnom smislu, već svesnost umetnika o onom što ga okružuje. To je ono što bih ja voleo da gledam i čime se ja bavim. A da li je to dovoljno da pokrene promene – u to više nisam siguran. Čini mi se da narod to naše obraćanje njima shvata kao neku čistu informaciju. Mislim da je to vrlo redak poziv za neku promenu, a to je nešto čemu se nadamo, trudeći se da posadimo neko seme koje će u nekom trenutku narasti i dorasti do toga da neko malo više reaguje na ono što mu se dešava u okolini, kad otvori prozor, uključi televizor ili izađe napolje. To je, dakle, želja, premda nisam siguran da li uopšte komuniciramo na taj način i da li smo toliko moćni da nekog probudimo.

• Na mreži „X” ste često direktni u kritici političkih i društvenih pojava. Koliko je teško nositi se sa posledicama te iskrenosti u vremenu kada se ne trpi drugačije mišljenje?

Mislim da je ovo pitanje svesti svakog pojedinca, pogotovo nekog ko se bavi javnim poslom, znajući u kakvom vremenu živimo, u kakvoj zemlji živimo. Znam šta to nosi i znam da će me makar polovina moje publike, one koja ide u pozorište i bioskope, zbog nekog mog stava dodatno zaobići. Stoga, ne znam koliko je teško, čini mi se da sam oguglao, čini mi se da me to više ne uznemirava toliko, iako nije baš prijatno kad otvoriš svoj imejl ili neku mrežu, pa pročitaš šta određeni ljudi misle o tebi, znajući da su to ljudi koji su na neki način i plaćeni da te stvari rade. Više me to preterano i ne zanima. Mislim da sam, kako su godine išle, sve više odlučniji u tome da neću ćutati o stvarima koje me okružuju, kakve god konsekvence toga bile, jer mislim da je najgore biti, u ovom, ovakvom vremenu, onaj koji ćuti ili pokriva uši i oči.

• Koliko pažnje posvećujete rečima koje izgovarate – kako na sceni tako i van nje? Imate li utisak da ljudi danas pre umanjuju ili preuveličavaju težinu izgovorene reči?

Pre svega, nisam siguran da ljudi slušaju šta se izgovara. Meni je urednica nekih novina rekla da je tu najvažnija slika. Tada sam smanjio količinu svojih intervjua na neku razumnu meru, koja i dalje, po mom mišljenju, nije razumna. Mislim da treba što manje govoriti, jer se, u načelu, ljudi ponavljaju. I ja se ponavljam, govorim iste stvari o istim temama, tako da ne znam više koliko ljudi to čita i koliko to nekog može da promeni. Mislim da ono što mene pokreće lično nisu više intervjui ili neke reakcije na nešto, nego ona dela koja neko čini u tom trenutku, na mestu gde treba da bude. Čini mi se da je to jedini način da se nešto uradi, jer smo u ovoj količini informacija, mreža i stavova izgubili suštinu. Mislim da to odgovara svakoj vlasti, pa verovatno i ovoj.

• Koliko ste svesni da vaš glas, kao glumca i javne ličnosti, ima uticaj na formiranje mišljenja kod drugih? Da li osećate odgovornost zbog toga ili to pre vidite kao obavezu?

Ne verujem da postoji ogromna masa ljudi na koju možete da utičete, ali mi se čini da to seme o kojem sam govorio, ipak, ponekad proklija. Tokom svih ovih godina prilazili su mi ljudi koji su gledali neku predstavu ili videli nešto što sam radio a što im se utisnulo u svest. Recimo, ovi studenti na fakultetu – neki od njih su kao deca gledali predstave koje su im bile važne, koje su ih na neki način oblikovale za vremena u kojima sada žive. Kad to čujem, pogledam unazad i pomislim da ipak i dalje imamo obavezu da govorimo ono što mislimo, bez obzira na to kakve posledice to može imati u datom trenutku. Na duži period, to je nešto što je, u neku ruku, patriotski čin. Čini mi se da ono što radimo jesu stvari koje se negde u čoveku zasade i kasnije ga oblikuju. Uvek se nadamo da postoji bar jedna osoba u publici na koju možemo da utičemo. To, možda, zvuči previše optimistično, ali se često ispostavi kao tačno – uvek postoji neko ko iz sale izađe drugačiji nego što je u nju ušao.

• Kada javno govorite o problemima, da li vam je važniji lični osećaj da ste rekli istinu ili stvarni efekat koji to može da proizvede?

Čini mi se da je to sad malo sebično. Meni je važno da kažem šta mislim u tom trenutku, jer ću ja spavati sa tim. Za 10 ili 15 godina ću se probuditi i razmišljati o tome da li sam sve rekao, da li sam sve uradio što je trebalo da uradim. Pitanje je koliko to ima efekta, ali bitno je samo ne ćutati i biti svestan okoline koja vas okružuje.

• Često kritikujete pasivnost i ravnodušnost – i građana i umetničke scene. Da li mislite da će se u nekom trenutku umetnici masovno osloboditi autocenzure?

Ne mislim da je problem samo pitanje autocenzure, mislim da kod mnogih ljudi postoji strah. Naravno, kod mnogih postoje neka uvrežena mišljenja da je besmisleno reagovati na bilo kakve događaje okolo. Ljudi koji su pristali da budu u nekim svojim mikrookruženjima i mikrosvetovima u kojima se čuvaju – ne žele da ih iko ometa u tom njihovom svetu, što, donekle, razumem. Naravno, i ne mogu nikad optuživati nikoga ko ne reaguje, mada mi je često neverovatno da – na primer, kao sada, u ovakvim vremenima – ljudi nemaju baš ništa da kažu. Pogotovo ljudi koji se bave poslom koji je sličan glumi ili nekoj umetnosti. Dakle, ne napadam, ali nemam razumevanja.

• Da li ste ikada imali osećaj da neka vaša reč, uloga ili objava zaista jeste nešto promenila? Šta vam je bio najjasniji dokaz da vaša umetnost ili vaš aktivizam nisu prošli nezapaženo?

Čini mi se da sam sada na protestima sreo bukvalno nekoliko desetina studenata koji su gledali predstave koje su i meni značile, a koje su uticale i na njihov razvoj ličnosti. Na primer, „Dogvil”, „Beton mahala”, „Pad” ili „Zoran Đinđić” predstave su koje su bile vrlo društveno aktivne, nekima su snažno, nekima manje snažno, ali ipak bitno uticale na svest, na svest o društvu i o tome da nešto moraju da urade kao pripadnici ovog društva, kao građani.

• U više navrata ste javno podržali žrtve nasilja i ljude na društvenoj margini. Da li verujete da pojedinačni gestovi solidarnosti, poput vaših, mogu dugoročno da utiču na kolektivnu svest?

Ne znam koliki je domašaj toga, ali mislim da se u nekom blokčetu piše i to da li ste reagovali na bilo koju vrstu nasilja, jer se s tim ne slažete – s nasiljem je i nemoguće složiti se. Potpuno je nerazumljivo da ne reagujemo na takve stvari, naročito mi, kao ljudi koji se bavimo ovim poslom, umetnošću, i koji smo javne ličnosti. Ne mislim samo da o tome treba da govorimo, mislim da su vremena kada se mora na svaki način uključiti i kritikovati nasilje, pogotovo prema onim ljudima koje nema ko da štiti, jer su oni, čini mi se, najgore žrtve svakog režima. ■