Kada lider kaže “Dosta je!” Odlazak Željka Obradovića i lekcije o liderstvu koje prevazilaze sport
U profesionalnom sportu navikli smo da se bavimo krajnjim rezultatima: pobedama, titulama, tradicijom i dostignućima. Ali postoje trenuci kada ono što se događa na parketu ode u drugi plan, a ono što se dešava među ljudima, upravom, igračima, navijačima…postane mnogo važnije. Ti retki trenuci otkrivaju šta liderstvo zaista znači. Odlazak Željka Obradovića iz Partizana jedan je od tih trenutaka.
Piše: Nikola Milosavljević, Senior HR Consultant/Managing Partner @ HR Fabrika
I upravo zato je vredan dublje, ljudske analize. Ne zato što je to najveći sportski događaj sezone. Niti zato što je iznenađenje da jedan legendarni trener podnosi ostavku. Važno je zato što se pred nama otvorila jedna od onih situacija koje ogole suštinu – suštinu uspeha, odgovornosti i granice ljudske energije.
Ovo nije tekst o košarci. To nikada nećete doživeti, jer sam operisan od sporta. Ovo je tekst o liderstvu i šta možemo da naučimo iz toga.
Nikola Milosavljević, Foto: Bojan Stanić
Tišina posle buke
Kada je objavljeno da je Željko Obradović saopštio da odlazi, svako ko je video objavu mogao je da zaključi da on nije tražio krivce. Nije prebacivao loptu na upravu, na igrače, na sudije, na medije. U modernom sportu, gde se ego nosi kao trofej, to je gotovo pa staromodno.
Ta tišina imala je veću težinu od svake reči. Jer tišina je ponekad glasnija od aplauza, od zvižduka, od rasprava na društvenim mrežama. Ona ostavlja prostor da razmislimo ne o tome šta se desilo, nego zašto. Zašto jedan od najvećih evropskih trenera, čovek sa ozbiljnih devet evropskih titula, odluči da kaže: „Dosta je“? I, još važnije – zašto je to možda najzrelija odluka koju je mogao doneti?
Liderstvo u trenutku kada tvoje reči više ne menjaju tok
Postoje periodi u radu sa ljudima kada energija jednostavno počne da curi na mestima koja ne vidimo. Kada tim i lider, iako dele isti cilj, više ne stvaraju isti impuls. I najiskusniji treneri, kao i najiskusniji menadžeri, osete taj trenutak, ali ne reaguje svako isto. Neki postanu glasniji, grublji, tvrđi… Neki se zatvore u sebe. Neki traže izgovore ili se inate.
A neki, poput Obradovića, urade ono što većina nema snage da uradi: prepoznaju da njihov glas više ne pomera stvari na način na koji bi trebalo. Ne zato što su izgubili znanje, niti zato što su prestali da veruju u tim, nego zato što povremeno u kolektivima dođe do preteškog zasićenja da bi se prevazišlo jednom istom porukom, bez obzira ko je izgovara.
To je jedan od najtežih trenutaka u liderstvu. To je onaj trenutak kada se pitaš – Da li pomažem timu ili mu otežavam time što ostajem? Kroz ovu odluku i sam sam prošao pre četiri godine, kada sam odlučio da odem iz kompanije za koju sam radio trinaest godina. I zbog toga verujem da je malo onih koji znaju da odgovore na to pitanje iskreno. Još manje onih koji imaju hrabrosti da postupaju po tom odgovoru.
Odlazak kao čin odgovornosti, ne poraza
Ostavka se često doživljava kao odustajanje, priznanje nemoći, znak slabosti. Ali to je pogrešno razumevanje. Postoji ogromna razlika između napuštanja broda i prepoznavanja da je brodu potrebna nova komanda. U sportu, kao i u biznisu, ima ljudi koji odlaze tek kada izgore svi mostovi. Odlaze ljuti, razočarani, u konfliktu sa svima, ostavljajući iza sebe pustoš. To su oni odlasci od kojih se tim teško oporavlja. A onda postoje odlasci koji su zapravo najdublji oblik profesionalne i lične odgovornosti.
Obradovićev odlazak spada u ovu drugu kategoriju. On nije otišao zato što je izgubio motivaciju, niti zato što je želeo bekstvo. Otišao je zato što je shvatio da njegova pozicija više ne donosi ono što bi morala da donese. A kada si lider, to je velika stvar: imati hrabrosti da priznaš da tim u ovom trenutku više može napredovati bez tebe nego sa tobom. Ta vrsta svesti zahteva ogromnu emocionalnu inteligenciju. I još veće samopouzdanje.
Hemija koja se ne vidi, ali menja sve
Jedna od najvećih zabluda u sportu i biznisu jeste da rezultati zavise samo od taktike, kvaliteta ili resursa. Ali najveći padovi nisu taktički. Oni su emocionalni. Tim se ne raspada zato što je odigrao lošu odbranu – tim se raspada zato što prestaje da veruje da može da pobedi. To poverenje je kao fina nit, ne puca naglo, nego se istanjuje tiho, dan po dan. Niko spolja ne vidi taj trenutak, ali lider ga oseti pre svih: promenu u pogledu igrača, manjak inicijative, drugačiji ton u svlačionici, tišinu tamo gde je ranije bilo energije. To su stvari koje se ponekad mogu rešiti samo promenom energije i to je ono što lider mora da uradi svojim odlaskom.
Snaga lidera da napravi prostor drugima
Jedna od najzanemarenijih dimenzija vođenja jeste sposobnost da stvoriš prostor za druge, a ne da ga zauzmeš. Mnogi lideri nesvesno uguše svoje okruženje – ne zato što su loši, nego zato što su preveliki. I tu je ona čuvena priča – kada on ode mogu odah da ugase svetlo u firmi. I to nije baš tako. Malo se firmi ugasilo zbog odlaska jednog čoveka, ako su imali postavljen sistem. I ako je líder radio dobro svoj posao.
I svesni smo toga da je Obradović u Partizanu upravo bio ogromna figura, istorija, simbol. Kada uđe u svlačionicu, fizički unese energiju koja bi u mnogim timovima bila privilegija, ali u nekim situacijama može postati i teret koji ljudi ne znaju da nose. Njegov odlazak nije samo sportska odluka. To je odluka koja omogućava da novi glasovi postanu glasniji. Da nove ideje dobiju prostor. Da tim ponovo nađe svoju unutrašnju dinamiku. Shvatiti da ponekad više doprinosiš timu time što se povučeš nego time što ostaneš – to je možda najplemenitiji aspekt liderstva.
Šta ovo znači za nas – poslovne timove i obične živote?
Možda ne vodimo košarkaške ekipe pred hiljadama ljudi. Ali svi mi imamo svoje timove: porodicu, kolege, saradnike, projekte. I svi se povremeno nađemo u situaciji u kojoj treba da donesemo odluke koje su teške, nepopularne ili bolne. Upravo zato priča o Obradoviću ima univerzalnu vrednost.
Svi ponekad moramo da prepoznamo kada naš uticaj više nije koristan. Svi ponekad moramo da priznamo kada se nalazimo na mestu koje više ne inspiriše. Svi ponekad moramo da znamo da dignemo ruku i kažemo – Mislim da ovako više ne ide!
To nije poraz. To je profesionalna i ljudska zrelost. I što je još važnije to je poruka da promena nije nešto čega treba da se bojimo, nego nešto što otvara vrata nečemu potpuno novom.
Ono što ostaje posle odlaska
Kada se jedan veliki lider povuče, ljudi instinktivno misle o onome što se izgubilo: iskustvu, znanju, energiji. Ali malo ko razmisli o onome što je tim dobio: novi početak. Lideri koji odlaze dostojanstveno ostavljaju iza sebe mnogo više nego što se na prvi pogled vidi. Ostavljaju prostor za rast. I na kraju ostavljaju primer. Primer da liderstvo nije autoritet, funkcija, slava ni uticaj. Liderstvo je odgovornost prema timu, čak i kada je najteža odluka da se taj tim ostavi u tuđim rukama.
Zato odlazak Željka Obradovića nije priča o porazu. To je priča o odgovornosti, zrelosti i dubokom razumevanju onoga što vođstvo zapravo jeste. A možda je najveća lekcija koju možemo da izvučemo upravo ova: Najveći lideri ne grade nas samo dok su tu, nego i načinom na koji odu.
O autoru:
Nikola Milosavljević je ko-osnivač HR Fabrike i HR asocijacije O.U.R. HR, jedne od najuticajnijih HR inicijativa u regionu. Kroz konferencije, treninge i podkast O.U.R. HR Stories, Nikola okuplja lidere koji su spremni da govore otvoreno – o izazovima, greškama, promenama i pravim ljudima iza procesa. Kao konsultant i trener sa više od 15 godina iskustva, sarađuje sa nekim od najuspešnijih kompanija u regionu, pomažući im da unaprede svoje HR strategije, razviju lidere i stvore radna okruženja u kojima ljudi zaista žele da ostanu – ne zato što moraju, već zato što ih neko vidi i vrednuje.
Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER
Izvor: BIZLife/Nikola Milosavljević
Foto: Freepik/Bojan Stanić
