„Pre svega, to je jedan narcis koji ima tajnu da fizički ostaje večno mlad. Nije loše, zar ne?”, kaže Tasić o Dorijanu, ali odmah zatim spušta rampu fascinaciji. „Portret kreće da se menja, a onda shvati da sve to oslikava njegovu dušu, što znači da nije mnogo dobio. Jedino čišćenjem sebe možda i sredi svoju dušu”, kaže ovaj mladi glumac.

Rođen 1995, u Kragujevcu, diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi prof. Biljane Mašić. Od 2018. godine član je ansambla JDP-a. Na sceni JDP-a posebno se izdvajaju „Sirano” i „Gubitnik”, a Tasić igra i u „Limenom dobošu”, „Slučajnoj smrti jednog anarhiste” i „Zagreb–Beograd via Sarajevo”. U fioku nagrada upisane su „Nenad Šegvić”, „Nebojša Glogovac”, „Ardalion”, „Avdo Mujčinović”, kao i „Miloš Žutić” – priznanja koja su ga, uz rad, učinila jednim od upečatljivih mladih glasova svoje generacije.

Uz Tasića, predstavu nose i Srđan Timarov (lord Henri Voton), Stefan Jevtović (Bazil Holvard), Jana Nenadović (Sibila Vejn), Vesna Čipčić (horistkinja i Ledi Narboro) i Teodor Vinčić (horista i Adrijan Singlton).

Tek počinjem da učim o sebi

Za Dorijana ga je, međutim, više od biografije spremila unutrašnja disciplina, a glumački put opisuje dosta nijansirano:

„Kao put kroz nepoznato, a znano. Sve što dolazi učini ti se da je tvoje, da baš zbog tebe i dolazi, a onda, nekad, zastaneš da svemu tome zahvališ. Mislim da tek počinjem da učim o sebi dok stvaram i smatram da oba polja moraju da se razvijaju neprekidno.”

Za njega je na sceni, kaže, ključna upravo radost igre, ali i trenutak ličnog suočavanja sa sobom: „Okupljanje i uvek novi mi, a isti. Susret sa sobom i detetom u sebi, gde sam sad…”

Taj susret sa sobom, u 2025. godini, teško je odvojiti od svetlosti ekrana. Zato Tasićevo čitanje Vajldovog klasika nenametljivo prelazi u dijagnozu našeg doba. Dorijan je, po njemu, pre svega moralna parabola o posledicama „loših odluka” – koje se urezuju u dušu, ma koliko lice ostajalo glatko.

Na pitanje da li se današnja publika prepoznaje u toj priči, Tasić odgovara: „Mislim da današnja publika ne prepoznaje sebe u liku Dorijana, jer smo dosta selektivni kada treba sebe da osudimo, ali vrlo dobro prepoznajemo ko je taj Dorijan u našem okruženju i dokle može preokupljenost sobom da dovede.”

U toj rečenici krije se ključ Tasićevog stava o društvenim mrežama: „One nekako ostaju tu, na internetu, kao svedok vaše prolaznosti, a niko sa time ne ume da se nosi ravnodušno, osim ljudi koji istinski rade na svom biću, pa tu prolaznost vide kao neku vrstu sazrevanja.” Ideali „stvarno, iskreno i nesavršeno” – po Tasiću su horizont, a ne odredište.

„Mislim da su ti entiteti nedodirljivi i da se ka njima samo teži. Dorijan na kraju krikne, ja želim da se popravim. To je sigurno prvi korak”, naglašava Tasić.

Njegov pedagoški refren vraća na osnovnu glumačku lekciju prisutnosti: „Na prvoj godini glume rečeno nam je da ne bi trebalo da isprobavamo ili glumimo ispred ogledala, jer počinjemo sebe da posmatramo kao objekat i prestajemo da budemo prisutni.” To „ne ogledalu” – paradoksalno – zvuči kao „ne” današnjem beskrajnom skrolovanju: prestani da gledaš sebe, budi tu!

Kako bi danas izgledao Dorijanov Instagram profil

Na pitanje kako bi izgledao Dorijanov Instagram, odgovara uz osmeh: „Mislim da bi imao najbolji profil na Instagramu, bio bi pun intriga, korisnih umovanja i saveta, a zvao bi se: moja_tajna.” Baš ta ironija pravi most između klasika i našeg vremena: predstava o mladosti i raspadanju duše danas se igra i na sceni i na feedu. Razlika je samo u tome da teatar, kad je dobar, traži da pogled podignemo iznad sopstvenog odraza.

Zato Joakim Tasić u JDP-ovoj „Slici Dorijana Greja” ne glanca ogledalo – on ga zamagljuje taman toliko da u njemu vidimo sebe. Ne kao savršenu fotografiju, već kao pitanje. I da, baš kako kaže – da poželimo da se popravimo. 

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.