Jesmo li zaboravili da postavljamo pitanja?
Postalo je normalno da pričamo jedni drugima o sebi, a da retko pitamo ono najjednostavnije: „Šta se dešava kod tebe?” Pre deset godina postavljati pitanje značilo je biti radoznao, uključen, spreman da razumeš i da doprineseš. Na predavanjima su profesori bodrili svakog studenta koji digne ruku i zatraži objašnjenje. Čak i u društvu, na kafi ili pivu, pitanje je značilo da te zaista zanima druga osoba, da želiš da čuješ, da uđeš u njen svet.
Piše: Vladimir Pavlović, biznis analitičar u kompaniji Egzakta Advisory
Danas je priča drugačija. Pitanje sve češće deluje kao slabost, kao priznanje da ne znaš dovoljno, da nisi dovoljno siguran. U poslovnom kontekstu, može da znači da kasniš za ostalima, da nisi „up to date”. U privatnom, da možda previše kopaš, da ne znaš da se držiš „na distanci”. Umesto da otvori dijalog, pitanje danas često zatvori vrata.
Vladimir Pavlović, Egzakta Advisory / Foto: Vojislav Vujanić
Živimo u vremenu u kojem su odgovori nadohvat ruke. Gugl, internet, AI asistenti – svi su tu da na klik jednog dugmeta reše ono što nas muči. Ali upravo ta iluzija sveprisutnog znanja donela je nešto neočekivano: pritisak da bi trebalo da već znamo. Ako već postoji tutorijal, članak ili algoritam koji nudi rešenje, zašto bismo pitali čoveka?
Na poslu to izgleda ovako: imaš problem, umesto da pitaš kolegu iz tima, otvoriš ChatGPT. Ako i postaviš pitanje, obično ga formulišeš „mašini”, a ne osobi. Ljudi polako postaju samo posmatrači sopstvenih razgovora. Timovi, umesto da žive od razmene ideja, sve češće rade u tišini – svako sâm u svom ekranu.
Psihološki, taj obrazac nije nimalo bezazlen. Pitanja nisu samo način da se dođe do odgovora – ona su i most između ljudi. Kada ih eliminišemo, gubimo nešto dublje: osećaj povezanosti, sigurnost da možemo da priznamo neznanje i mogućnost da kroz tu ranjivost zajedno stvorimo nešto novo.
Ako postoji zajednička mantra savremenog poslovanja, to je brzina. Brzina isporuke, brzina reakcije, brzina rasta. U toj trci nema mnogo mesta za „zašto”, „kako” i „šta bi bilo kad…”. Pitanja traže pauzu, traže prostor da se zastane i promisli. A u svetu gde se meri samo učinak – svaka pauza izgleda kao luksuz koji ne možeš da priuštiš.
Posledice su jasne: slabija saradnja, površne odluke, timovi u kojima vlada konformizam, jer je ćutanje sigurnije od propitivanja. Ljudi sve manje postavljaju pitanja jedni drugima, a sve više mehanički izvršavaju zadatke. I što je najvažnije – inovacije se guše u toj tišini, jer retko koja nova ideja počinje kao odgovor, mnogo češće počinje kao pitanje.
Isti obrazac se preliva i u privatni život. Nedavno sam sedeo sa prijateljem koga znam još iz srednje škole. Nismo se videli mesecima. Seo sam za sto s očekivanjem da ćemo nadoknaditi propušteno, da ću ga pitati kako je, pa i on mene. Umesto toga, razgovor se sastojao od razmene brzih informacija: gde radi, kakvi su mu planovi za odmor, koju seriju gleda, koliko sporta stigne da isprati. Nijednom nije pitao: „Kako si stvarno?”
U jednom trenutku sam se zapitao – a da li sam ja njega uopšte to pitao? Nisam. Telefoni i društvene mreže već su nam dali lažni osećaj da znamo jedni o drugima sve što je važno. Vidim njegove slike, on vidi moje. „Like” je zamenio „Kako si?”, a „seen” je zamenio „Šta ti se dešava?”.
I kada bi neko i postavio dublje pitanje, naišao bi na nelagodu, jer pitanja vode u emocije, a emocije otvaraju nesigurnosti. Lakše je ostati na površini, u formatu „dobro sam”, nego kopati dublje. Tako privatni razgovori postaju isto što i poslovni sastanci: razmena informacija bez stvarnog interesovanja.
Zašto je tako? Psihologija nudi jednostavno objašnjenje: pitanja podrazumevaju ranjivost. Ako pitam, priznajem da ne znam. Ako pitam, otkrivam da me zanima – a to znači da mi je stalo. Ako pitam, možda ću čuti nešto što me neće ostaviti ravnodušnim.
U kulturi u kojoj se ceni slika potpunosti i samodovoljnosti, ranjivost je rizik. Na poslu se traži ekspert koji odmah ima rešenje. U privatnom životu se očekuje osoba koja sve drži pod kontrolom. U oba slučaja – pitanje se doživljava kao pukotina.
Ali upravo je ta pukotina prostor u kojem se gradi misao. U timu to znači bolju saradnju, iskrenu razmenu ideja, novu perspektivu koja može promeniti strategiju. U privatnom životu to znači bliskost, razumevanje, sigurnost da nas neko zaista vidi.
Ovo, možda, zvuči kao generalizacija, ali mislim da moja generacija posebno živi u toj napetosti. S jedne strane, odrasli smo uz tehnologiju, naučeni da se sve može saznati klikom. S druge strane, ulazimo u poslovni svet koji od nas traži sigurnost i brzinu, bez mnogo prostora za neznanje. A u privatnom životu – balansiramo između konstantne izloženosti i istovremene distance.
Sećam se kako je izgledalo na brojnim vežbama na fakultetu: sedim, slušam, ne razumem pola termina, ali ćutim, jer svi izgledaju kao da znaju. I onda, na pauzi, čujem kolege kako govore jedni drugima: „Šta je ovo značilo? Jesi li ti razumeo?” Svi smo se pravili da znamo, a niko nije imao hrabrosti da pita.
To je generacijski paradoks: znatiželja nam nije nestala, ali je potisnuta strahom od toga da će pitanje pokazati slabost.
Šta to znači za posao? Da lideri koji žele inovaciju moraju da grade kulturu u kojoj je pitanje jednako vredno kao i odgovor. Da u timovima treba ceniti onog ko postavi „glupo pitanje”, jer se iza njega često krije suština. Da brzina i rezultat ne smeju potpuno da istisnu prostor za promišljanje.
A šta znači za privatni život? Da vredi prekinuti iluziju da znamo sve jedni o drugima. Da nije dovoljno pogledati „story” i zaključiti da je neko dobro. Da treba ponovo da pitamo „Kako si stvarno?” i da budemo spremni da saslušamo odgovor, čak i ako je komplikovan, težak ili emotivan.
Bez pitanja nema ni stvarne veze, ni poslovne, ni lične. Ostaju samo paralelni monolozi.
Možda je paradoks našeg vremena baš u tome: imamo više odgovora nego ikada, a manje smislenih pitanja. Posao postaje polje rezultata bez dijaloga, a privatni život mreža površnih interakcija bez istinske radoznalosti.
Ako želimo da preokrenemo taj trend, dovoljno je da se vratimo nečemu jednostavnom – umeću da pitamo. Pitanje nije znak neznanja. Ono je znak interesovanja, znak hrabrosti da se uđe u nepoznato i znak spremnosti da se gradi odnos.
Možda upravo u onom trenutku kada se usudimo da pitamo – bilo kolegu na poslu ili prijatelja za stolom – nastaje ono što najviše nedostaje: iskrenost, povezanost i nova ideja koja menja sve(t).
Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER
Izvor: BIZLife
Foto: Jon Tyson / Unsplash
