Kada nije za radnim stolom, Crnogorac vreme posvećuje porodici i hobijima, koji ga vuku u više pravaca – od muzike do trčanja.

„Znam da zvuči kao stereotip, ali se zaista trudim da, kada završim sa poslom, što više vremena provedem sa porodicom i prijateljima. Volim dosta stvari, obožavam svirke i koncerte, pa pokušavam da pronađem vremena i za izlaske, kao i za knjige, serije i filmove, što mi ne polazi uvek za rukom. Trčanje, takođe volim. Jedno vreme sam redovno trčao polumaratone i maratone, međutim, tokom poslednje tri godine držim se kraćih distanci, od osam do deset kilometara, mada sve češće razmišljam o tome da se vratim maratonu”, započinje priču za BIZLife naš svestrani sagovornik.

Sa godinama su se menjale i navike, pa je i sport postao više tema za nostalgične razgovore nego aktivno praćenje. Promenu u tom odnosu opisuje bez zadrške, sa prepoznatljivom dozom humora:

„Nekada sam pasionirano pratio sport, ali u poslednje vreme to radim sve manje. Došao sam u godine kada sve oko sebe davim pričama da su i fudbal i košarka u moje vreme bili daleko bolji. To je, verovatno, zbog toga što sam i ja tada bio bolji, pošto sam bio mlađi.”

U istom duhu balansira i između agencijskog posla i scenarističkog rada na emisiji „24 minuta sa Zoranom Kesićem”. U redakciji ne boravi fizički, ali učestvuje u pisanju kroz priloge koje priprema jednom nedeljno.

Darko i Njuzovci

„Kesić i Njuzovci veći deo emisije pišu zajedno, što je najbolja opcija za rad na scenariju, jer svako od nas ima neki svoj ugao posmatranja određenog događaja, neku svoju ideju, a iz tog brejnstorminga se, zapravo, izrodi najbolja verzija. Pošto zbog posla ne mogu da budem u redakciji tokom rada na emisiji, pišem jedan prilog, koji oni posle, ako je potrebno, manje ili više dorađuju. Na prilogu uvek radim sredom uveče, posle posla, i organizujem se tako da mi je sreda po podne, dok emisija ide, uvek slobodna. Kesiću i Njuzovcima sam neizmerno zahvalan zbog toga što imaju razumevanja za moje poslovne obaveze, pošto sam jedini član ekipe koji ima posao mimo Njuza, i što su mi omogućili da radim od kuće, i to još u vreme kada rad na daljinu nije bio uobičajena stvar u Srbiji”, govori Crnogorac.

Pisanje za Njuz.net funkcioniše po drugačijem principu, bez striktnog rasporeda. Sve zavisi od ideje i trenutka, a tekst nastaje brzo – čak i tokom radnog vremena, kada okolnosti to dozvole.

„Zapravo, nikada ne znam kada ću pisati tekst, pošto to zavisi, pre svega, od toga da li je ideja koju sam predložio dobra. Samo pisanje teksta mi ne oduzima previše vremena, često se dešavalo da tekstove napišem i tokom radnog vremena, pa moram da istaknem i da u firmi imam veliku podršku za te moje ’vannastavne aktivnosti’. Moram to da istaknem, jer će neko iz firme ovo pročitati”, objašnjava Darko Crnogorac.

Darko i stendap komedija

Pored pisanja, kako kaže, još jedan neočekivani kanal izražavanja otvorio mu je stendap. U svet komedije uživo ušao je bez velikih planova, ali uz čvrstu podršku:

„Do početka bavljenja stendapom uopšte nisam pratio tu scenu, ni domaću ni stranu, i jedini kontakt koji sam imao sa tim formatom jesu stendap nastupi Đorđa Balaševića na njegovim koncertima, mada ima stendapera koji tvrde da to baš i nije stendap, ali za mene jeste. Na izlazak na scenu me je nagovorio Miša Relić, vlasnik Bitefa, kluba u kom sam godinama nastupao. On je smatrao da zbog mojih statusa na Fejsbuku imam potencijala za stendap, a ja sam se tome dugo opirao, jer sam bio ubeđen da ja to ne mogu da uradim, a i na sve to, dikcija mi, najblaže rečeno, nije jača strana. Međutim, nakon kraćeg nastupa sa Kesićem na Nušićijadi, prelomio sam i odlučio da probam.”

Darku je nastup pred publikom brzo prerastao u redovnu potrebu. Iako nije očekivao da će od toga nastati kontinuitet, scena ga je brzo osvojila.

„Pre izlaska na scenu najvažnije mi je bilo da Mišu Relića ne razočaram i da opravdam priliku koju mi je pružio, a čim se nastup završio, shvatio sam da je scena poput droge, da se čovek lako navuče na nastupe, jer egu prijaju pohvale i aplauzi, a i prija mi kada zasmejavam ljude. Možda bi psiholozi tu moju potrebu bolje objasnili od mene”, priseća se svojih početaka naš sagovornik.

Iako mu je satira bliska, stendap koristi da se udalji od politike, za koju smatra da je ima previše. Teme bira drugačije, jer se kroz druge projekte već dovoljno bavi društveno-političkim kontekstom. U agencijskom poslu, međutim, za kreativnost nema mnogo prostora. Kako priznaje, brojevi retko ostavljaju prostor za šalu ili nesputano izražavanje.

„Na poslu se bavim uglavnom ciframa, što ne ostavlja puno prostora za kreativnost, a ni za humor, jer su u pitanju budžeti klijenata. Nadam se da će nekada biti prilike za to”, optimističan je Darko Crnogorac.

Da može da bira, kako kaže, radni dan zamenio bi potpunim mirom i morem. Slika savršenog dana jasno mu je u glavi:

„Bio bi sigurno dan na moru, jer more porodično obožavamo. Neko ostrvo, na primer, u Hrvatskoj (za sada je Korčula favorit, mada možda ovog leta zavolim neko novo ostrvo), porodica, prijatelji, plaža, more, knjiga, muzika i, recimo, hladno pivo. Još kada bi se dan završio koncertom omiljenog benda, to bi bilo savršenstvo. Mada bi bilo savršeno kada se takav dan ne bi završio.”

Darko i pisanje

Uprkos mnogim ostvarenjima, postoji želja koja još čeka svoje vreme. Crnogorac razmišlja o pisanju knjige ili scenarija, ali priznaje da je sâm sebi najveća prepreka:

„Imam neke ideje, ali ništa nije razrađeno i stalno se vadim na to kako nemam dovoljno vremena, a zapravo ne radim ništa u vezi s tim. Najviše me koči to što ne bih da napišem bilo šta, a nisam siguran da li umem da napišem nešto što bi me zadovoljilo i što bih želeo da pročitam ili pogledam.”

Ipak, sve što radi van posla pomoglo mu je da upozna sebe iz drugačije perspektive. Otkrio je talente koje ne bi spoznao da je ostao samo u poslovnom okviru.

„Ako pričamo o stendapu, on mi je pomogao da izađem iz zone komfora, da probam nešto što mi je delovalo nezamislivo i što, kroz rad u firmi, nikada ne bih mogao da uradim. Generalno gledano, sve to čime se bavim pomoglo mi je da upoznam neku drugu stranu svoje ličnosti i da pozitivno iznenadim i ljude koji me poznaju, a i sebe. Recimo, pre nego što sam počeo da pišem za Njuz, nisam uopšte bio svestan da imam talenta za satiru i pisanje”, zaključuje Darko Crnogorac na kraju razgovora za BIZLife.

Inače, kao klinac, Darko je obožavao Nušića i Domanovića, voleo je parodije, Montipajtonovce i Nadrealiste i maštao je o tome da se, kada poraste, bavi nečim sličnim, što mu se u određenoj meri i ostvarilo, iako je mislio da će sve ostati samo na dečačkim snovima.