Krenuli smo tamo gde su generacije za nama stale, okrenuli se inspiraciji, istoriji i svemu dobrom što se decenijama taložilo – od dočeka novih godina i nazdravljanja čašama od skupocenog stakla četrdesetih godina, preko proslava i brakova koji su u ovom ikoničnom hotelu ovekovečeni, do nota koje je Cune Gojković na samom početku karijere upravo ovde doneo publici, kao i svetskih zvaničnika kojima je ovo bila kuća u kojoj su se donosile važne odluke.

Stečenu bazu iskoristili smo kao smernicu za sve što je sledilo – od strategije komunikacije i definisanja promocije i narativa, preko promene imidža, kako u onlajn svetu tako i u percepciji sugrađana da „bioskop ponovo radi”, do trenutka u kojem svedočimo stvaranju novih navika i novih prilika za radovanje i nazdravljanje u prazničnoj sezoni koja je pred nama, uz čašu kuvanog vina pored kamina – rimuje se, a i zaista poziva na nezaboravna iskustva.

Morali smo biti budni, osluškivati komentare, pratiti tokove, biti fleksibilni kada je u pitanju promena u dolasku turista u prestonicu. Nismo imali vremena da se pripremimo na ovu godinu, ušli smo u nju puni očekivanja, ali nam se desio jedan „rolerkoster”, koji sa sigurnošću tvrdim da smo savladali zato što smo doneli odluke da ostanemo samo na svom putu, pratimo samo unutrašnji glas. Poneki dobar komentar, kritika ili sugestija dali su nam vetar u leđa da godina za nama bude toliko sadržajna kao da ih je prošlo pet, a ne samo ona jedna.

Slušali smo ploče Aznavura, promovisali filmove uz „Chef’s table”, organizovali događaje za pamćenje u našoj skrivenoj bašti, pravili gozbe na krovu hotela. Sve je to deo jedne nove istorije za generaciju koja stasava sa novim „The Bristolom”. Igrali smo se istorijom kao inspiracijom, pravili menije za Dan žena po uzoru na „Prolećnu pesmu” Danice Maksimović, oživljavali secesiju direktno sa fasade na naše restoranske ili iskustvene rituale, kreirali prvi wellness social club u najintimnijem spa centru u gradu, otvarali apartmane za sjajne kolaboracije, promocije muške mode ili novog brenda parfema. Niz je nepresušan, jer je svaki dan kao jedna godina.

Nikola Milović – Kako se gradi istorija

Ušli smo ukoštac sa veštačkom inteligencijom, koristili je na najbolji mogući način, oživljavali slike sa naših zidova upravo uz pomoć novih alata, tako da naši zidovi ponovo pričaju priču zahvaljujući novim sredstvima komunikacije.

Zadovoljno otvaramo prazničnu atmosferu u našoj bašti, ali i u okviru celog hotela oseća se miris kuvanog džina, ćurosa i šećera u prahu, a svetiljke prave magičnu atmosferu u svakom njegovom kutku.

Glavna odluka sa kojom idemo u novu godinu jeste da ne pravimo dugoročne planove, nego samo okvire u kojima ćemo se kretati. Sve je fluidno, sve je podložno promeni, ništa nije moranje, svemu se možemo prilagoditi. Jedino smo na taj način spremni za sve ono što podrazumeva i lokalne i spoljne uticaje globalnih dešavanja. Tako nema razočaranja kada se osvrnemo unazad, već ostaje samo zadovoljstvo – bilo da možemo da kažemo da smo izbegli određeni talas, ili da smo, naprotiv, uspeli da ga, poput iskusnog surfera, savladamo i okrenemo u svoju korist.

Sa lepom energijom, dobrim lekcijama iz aktuelne godine – idemo u novu. Pratite nas, mi smo tek počeli. Neka se spremi Bol na Braču kao naš sledeći projekat, a posle… posle je ceo svet naša pozornica. ■