Postoji jedan neočekivani, tihi obrt koji se desi prvo u vašoj glavi, pa se preliva na poslovni segment. O tome se još uvek ne priča dovoljno, ali tu je – nova karijerna mladost generacije 40+. Ona se ne događa naglo, ne najavljuje se fanfarama, ali je primetna svima koji imaju dovoljno iskustva da prepoznaju promenu u sebi. To je trenutak kada shvatite da je profesionalni život predug da bismo ostali na mestima koja nas više ne inspirišu, a previše dragocen da bismo ostali robovi navika ili raznih strahova.

U svojim dvadesetim bila sam neustrašiva, radila za „smešne” pare samo da bih napunila biografiju, u tridesetim sam život popunila obavezama i „hajd još samo malo, mogu ja to”, a četrdesete donose ne samo svest već i ono važnije – osvešćenost. Ne onu „smiri se, već si formiran”, nego onu „probudi se, ima još toliko toga”. I tu počinje druga mladost. Ne ona gonjena ambicijom ili željom da se dokažemo, već mladost koja dolazi iz unutrašnje jasnoće i dubokog razumevanja sebe.

Ono što razlikuje ovu fazu od ranijih jeste promena fokusa. Umesto pitanja „Da li sam dovoljno dobra?”, postavila sam sebi pitanje: „Da li je ovo dovoljno dobro za mene?” Prepoznajem šta me motiviše, šta me iscrpljuje i dešava se da, možda i prvi put u životu, imam hrabrosti da izaberem ono što mislim da je najbolje za mene. U četrdesetim postajemo selektivni. Ne zato što smo „stariji”, već zato što više nismo spremni da plaćamo cenu koja se meri nervima, vikendima, zdravljem, kompromisima i gutanjem sopstvenog integriteta.

Zanimljiva su istraživanja koja pokazuju da je sve više ljudi koji upravo u ovoj deceniji započinju najuzbudljivije profesionalne promene: započinju sopstvene biznise, napuštaju stabilne korporativne pozicije, uče sasvim nove digitalne veštine, menjaju industrije, okreću se preduzetništvu ili kreativnim profesijama koje su godinama gurali pod tepih. I zanimljivo je da ti novi počeci uopšte ne deluju kao „rizik”. U ovoj fazi života rizik više nije promena – rizik je samo da ostanemo tamo gde nismo srećni.

Druga mladost u karijeri često nosi novu vrstu ambicije: ne želim više samo uspeh, nego smisao; ne želim titule koje zvuče važno, već projekte koji se osećaju važno; ne jurim prilike po svaku cenu, već ih stvaram. Nakon dvadeset pet godina rada, naučila sam da prepoznam sopstvenu vrednost, čak i onda kada je drugi ne vide odmah. I ta osvešćenost daje slobodu koja se retko javlja pre četrdesete.

A možda je najlepši deo ove generacijske tranzicije to što donosi stabilnu mekoću. Ljudi 40+ su istovremeno odlučni i nežni prema sebi. Znaju koliko mogu, koliko žele i koliko više ne moraju. Više nema potrebe za dokazivanjem, nadmetanjem ili impresijama. Umesto toga, raste potreba za budemo autentični i imamo potrebu da budemo u okruženju u kojem možemo da radimo pametno, a ne samo mnogo.

Naravno, ništa od ovoga nije „diznilend”, niti idealizovana verzija karijere. Promena i dalje nosi dileme, umor, odgovornost, često i nove početke na terenu koji nije uvek ravan. Ali ono što je razlikuje jeste činjenica da sada ulazimo u te promene sa iskustvom, strpljenjem i širom slikom. I možda najvažnije – ulazimo sa mnogo manje iluzija. A oslobađanje od iluzija stvara prostor za iskreno zadovoljstvo.

Generacija 40+ je generacija koja je prestala da se izvinjava zbog svojih potreba i počela da živi profesionalno onako kako oduvek priželjkuje. To nije „druga šansa”, to je druga verzija sebe – unapređena, hrabrija i iskrenija. Ako su dvadesete bile istraživanje, tridesete uspon, onda su četrdesete trenutak kada konačno radimo za sebe, a ne za predstavu o sebi. I možda je zapravo druga mladost u karijeri najautentičnija faza koju ćemo ikada imati.