Na kraju godine mnogi menadžeri shvate da su opet „preskočili sebe”: svoje zdravlje, odnose i odmor – poručuje dr Mia Popić, psihoterapeutkinja i biznis psihološkinja. U razgovoru za BIZLife, ona govori o važnosti vraćanja fokusa na prisutnost i strateško razmišljanje, kao i o tome kako da se važnije ne izgubi u hitnom. Naša sagovornica predlaže da pre KPI-jeva pitamo ljude šta im je važno, jer se iz ličnog rađa angažovanost, dok kao završni savet ističe pravljenje „not-to-do” liste – manje dostupnosti i više svesne pauze pre svakog „da”.

• Ako bismo 31. decembra „posadili” na vaš kauč menadžere i preduzetnike, šta bi najiskrenije priznali da nisu stigli da urade ove godine?

Ja nekako verujem da bi rekli da nisu stigli da se bave sobom, iako su sebi prošle godine u ovo vreme obećali da će raditi upravo to. Da se nisu dovoljno posvetili onome što im je bitno, najčešće na privatnom planu. Da nisu izdvojili vreme za brigu o fizičkom i mentalnom zdravlju i da ih je sve to stiglo. Sada, kad su iscrpljeni i umorni i kad su na onoj istoj tački na kojoj su bili prošle godine, to im je podsetnik da su sebi obećali da će sve to da urade drugačije.

Stefan Jovanović

• Svima je poznata rečenica: „Od Nove godine počinjem…” Koje su to najčešće novogodišnje odluke – recimo, lidera i menadžera – a koje nekad ne dočekaju ni februar?

Najčešće čujem da ljudi u narednoj godini žele više fokusa, više strateškog razmišljanja, žele da izađu iz onoga što ih iscrpljuje, iz nekih teških, dosadnih operativnih poslova. Dakle, to su fokus i prisutnost. Možda ne kažu to tim rečima, ali na kraju, kada kroz razgovor dođemo do suštine, želeli bi da budu više prisutni i da se bave onim što je važno, a ne samo onim što je hitno. Sada kompanije vole da prave prezentacije i da nas obaveštavaju o tome šta rade, koji su ciljevi itd. A ljudi u njima često ne znaju ni šta će sami od sebe.

• Kako poslovni svet da uskladi te velike planove sa realnim i ličnim zahtevima zaposlenih?

To je veliko i važno pitanje, i to ne samo u vreme pred novu godinu. Kako da uključimo ljude u svoje strateške ciljeve, kako da strategija našeg poslovanja bude, koliko je to moguće, usklađena sa onim što su lični ciljevi pojedinaca – pitanja su kojima se treba baviti tokom cele godine. Dakle, prvi korak, pre nego što napravimo strategiju i postavimo KPI-eve, jeste da malo prostora i vremena napravimo za ono što najčešće preskačemo: da zajedno razmišljamo, da pitamo ljude šta je njima važno i da budemo kreativni u tome da strategija bude informisana ličnim ciljevima. To je od izuzetne važnosti, budući da lični pristup planovima i ciljevima dovodi do veće uključenosti, angažovanosti i motivacije ljudi. To je potvrđeno i kroz praksu i kroz sve studije iz domena poslovne psihologije. Pitati ljude, ali ne samo radi formalnosti, jer ljudi to tako često shvate, već kao osnov za izgradnju strategije poslovnog rasta koja je informisana ličnim prioritetima zaposlenih.

• Često govorite o „not-to-do” listi. Kako izgleda poslovna lista aktivnosti koje lideri treba da prestanu da sprovode već od Nove godine?

Kad sam otkrila da, zapravo, možemo da pravimo „not-to-do” listu, to je za mene baš bio jedan veliki „aha momenat” i sama sam počela da je praktikujem. A ono što vidim da najviše prija mojim klijentkinjama i klijentima jeste to da prestaju da budu dostupni svima i svemu. To je možda jedna od prvih stvari koju treba da stavimo na „not-to-do” listu. Dakle, da proverimo šta je naš prioritet, šta je tuđi prioritet i da razmislimo pre nego što kažemo „da”.

Jedan način kako možemo da sprovedemo u delo tu svoju „not-to-do” listu, šta god da na nju stavimo, jeste procedura. Ne mislim na neku praktičnu proceduru, nego na misaonu proceduru u kojoj ćemo postaviti set nekih kriterijuma pre nego što automatski poletimo za rešenjem. Koliko mi je ovo važno, koliko je važno kompaniji i nekim našim strateškim ciljevima? Da li je ovo samo nešto na šta ću automatski reći „da” ili mogu o tome da razmislim i da vidim šta dobijam od toga? Ja, kompanija, moje kolege. Dakle, samo mala pauza pre nego što poletimo za bilo čime.

• Na kraju decembra, kada zavirimo na Linkedin, izgleda da svima ide sve savršeno, a u životu baš i nije tako. Šta biste rekli menadžerima koji na kraju godine imaju osećaj da su zakazali i kao šefovi i kao ljudi?

Kada čitam Linkedin, često se zapitam kako bi izgledalo kada bismo tu komunikaciju sa Linkedina stavili u kafanu. Zamislite ljude koji u spontanoj komunikaciji ponavljaju sve ono što govore tamo i hvale se kako je sve fenomenalno. Koliko bi to delovalo veštački!

Mislim da je prvi korak za sve ljude koji se ne osećaju u skladu sa tom slikom koja se pretpostavlja, ne samo na Linkedinu nego na društvenim mrežama generalno, da razumeju da nije loše pohvaliti se kad imamo i čime, ali da onda u tome često ostane nevidljiva ona druga strana – iscrpljenost, umor, neraspoloženje, sve što je sastavni deo svakog uspeha. Ako se osećamo kao da smo zakazali, moguće je da je razlog u tome što smo previše poverovali u idealizovanu sliku. Upravljanje očekivanjima jeste važno, ali je jednako važno razumeti da osećaj neuspeha često proizlazi iz umora. Možda ste samo umorni, a iz tog stanja izvlačite zaključke koji su previše negativni – poput toga da niste uspeli. Odmorite se, pa tek onda procenite da li ste zaista zakazali.

• Kada govorimo o umoru, često se u januaru javlja svojevrstan „mamurluk” – i finansijski i poslovni. Kako firme mogu da pripreme svoje timove za period posle Nove godine, kako se u januar ne bi ponovo ušlo iscrpljeno?

Smatram da je izuzetno važno pažljivo upravljati očekivanjima, jer ciljeve često postavljamo krajem godine ili početkom januara, dok nas još drži novogodišnja euforija. To su ciljevi koji nastaju iz dobrog raspoloženja. Međutim, već u trećoj ili četvrtoj nedelji januara, kada to raspoloženje splasne, često opada i motivacija da te ciljeve ostvarimo.

Važno je postaviti realna očekivanja, upravljati emocijama, osluškivati kako se osećamo i razumeti da dobro raspoloženje ne traje zauvek, kao što ni loše ne znači da treba da odustanemo. Ne treba dozvoliti da emocije upravljaju našim ponašanjem, već obrnuto – da mi razumemo sopstvena osećanja i način na koji ona ponekad oboje naše zaključke o tome kako smo i kakvi smo, u zavisnosti od trenutnog stanja.

• Za kraj, koji biste savet dali poslovnom svetu – u formi rečenice koju bi svaki direktor i menadžer mogao da ima pred sobom?

To je zaista teško pitanje, ali rekla bih da je najvažnija vodilja: „Ove godine neću voditi samo posao ili biznis, već i ljude – a to počinje time što ću pametnije voditi sebe.” Lično liderstvo prethodi svakom drugom liderstvu. Moramo da krenemo od sebe.