Kako izgleda „burnout” četvrtog kvartala – kada na papiru sve stižete, a iznutra gorite? Psihoterapeutkinja Sonja Đurović objašnjava zašto se u poslovnom svetu hroničan stres zamaskira kao „tempo uspeha”, a signali emocionalne otupljenosti, loše komunikacije i somatske tegobe ostaju nevidljivi. Istražujemo zašto lideri često najduže kriju iscrpljenost, kako „burnout” nastaje mesecima i zašto emocionalna pismenost više nije „soft skill”, već strateška prednost.

• Koje su to poteškoće koje pogađaju poslovni svet, a da ih mnogi nisu svesni?

Najčešće je to hroničan stres, koji se nekako umota kao normalna posledica uspeha, usled tempa u kome živimo i načina na koji uopšte sagledavamo posao. Zatim dolazi do emocionalne otupljenosti, loše komunikacije, ali i različitih psiholoških i somatskih oboljenja. Sve se to često kamuflira u organizacijama, a i sami pojedinci misle da je to normalno – da je to rad pod pritiskom, tempo koji se očekuje od njih. Ljudi zato često deluju naizgled funkcionalno, a iznutra su, zapravo, potrošeni. Stoga je veoma važno da razumemo gde se to dešava i na koji način, jer to utiče ne samo na zdravlje već i na čitavu organizaciju, na komunikaciju između timova i, naravno, na rezultate.

• Koliko često se susrećete sa situacijama da je osoba svesna problema, ali odbija ili ne ume da ga prihvati?

Zapravo, vrlo često. Ljudi neretko misle da sve mogu sami i da je normalno da trpe određenu nelagodnost. Imaju stres, ali ga potiskuju. Štaviše, veruju da bi priznanje tog stanja značilo slabost ili neodgovornost prema sebi i drugima. Posledično, to utiče na organizaciju, na ceo tim, ali i na rezultate i komunikaciju. Tako nastaje tzv. začarani krug. Istraživanja pokazuju da su lideri koji prepoznaju znake da im je potrebna podrška zapravo odgovorni – i prema sebi i prema drugima. Ono što bih ovde posebno volela da istaknem jeste da emocionalna pismenost više nije „soft skill”, kako se nekada verovalo, već stvarna strateška prednost.

• Koliko je teško ostaviti problem kod kuće i ne poneti ga na posao, ili obrnuto?

Ljudi često kažu: „Ne mešam poslovno i privatno”, ponosni na tu izjavu. Negde se vremenom i normalizovalo da se to podrazumeva, da se to od nas očekuje. Međutim, to je nemoguće, jer smo mi ljudska i emotivna bića – ne možemo na pragu posla ili kuće da ostavimo određene emocije i da biramo šta ćemo poneti sa sobom.

Ključ je u tome da postanemo svesni sopstvenih procesa i da prepoznamo da, ukoliko imamo stres u jednoj sferi života, moramo naučiti kako da ga ne prelivamo na drugi segment. Sve to, naravno, utiče na našu emocionalnu stabilnost: da ostanemo u boljem kontaktu sa sobom, da postavljamo zdravije granice, da ne potiskujemo ono što osećamo. To su možda i neke od najvažnijih preporuka za to kako da ovaj proces osvestimo.

• Da li ovakvi obrasci ponašanja mogu da postanu „tempirane bombe” koje vode ka „burnoutu”?

Važno je istaći da „burnout” nije posledica jednog trenutka. To je proces koji traje dugo. Neka istraživanja pokazuju da od prvih znakova „burnouta” do faze u kojoj zaista „izgorimo”, puknemo i postanemo svesni šta nam se dešava može da prođe od 12 do 18 meseci. To znači da smo tokom tog perioda dobijali razne signale – u telu, u psihi, u odnosima, u načinu na koji funkcionišemo na poslu ili kod kuće.

Zato je važno da naučimo da prepoznamo te obrasce. Kada ljudi „puknu”, imaju utisak da se to desilo preko noći, a zapravo je reč o posledici dugotrajnog stresa, nedostatka smisla, iscrpljenosti i sličnih faktora. I zato je ključno da razumemo kako do toga dolazi i kako možemo drugačije da se postavimo u tom procesu – da potražimo podršku i priuštimo sebi ono što nam može pomoći da prevaziđemo takvo stanje.

• Koja je zapravo definicija „burnouta”?

„Burnout” nije običan umor. To je danas klinički prepoznat sindrom koji obuhvata tri ključna faktora: emocionalnu iscrpljenost, ravnodušnost ili distanciranje od posla i osećaj da nismo dovoljno dobri čak i kada objektivno jesmo. Sa tom spoznajom mnogi zapravo dodaju gas i dodatno pojačavaju tempo, čime samo ubrzavaju proces izgaranja.

Za organizacije je važno da razumeju da ovaj sindrom najčešće pogađa upravo ekstremno motivisane i odgovorne ljude – one koji ne znaju kada da stanu, one koji će uvek da urade nešto više, koji će ostati posle posla itd. Zato je važno da o ovome razgovaramo i da se o „burnoutu” što više zna, jer su upravo ti ljudi najznačajniji za svaku organizaciju.

• Koliko je čest „burnout” lidera i koliko to utiče na funkcionisanje kompletnog tima?

„Burnout” lidera često je nevidljiv, jer se snažno prikriva i potiskuje. Lideri neretko imaju osećaj da bi pokazivanjem takvog stanja pokazali i slabost, jer su oni ti koji nose organizaciju, stena na kojoj sve počiva. A kada ta stena počne da se urušava, to je bolno za sve. Istraživanja pokazuju da, kada su lideri u stanju „burnouta”, trpi cela organizacija: ne donose se dobre strateške odluke, opada kreativnost, a smanjuje se i otpornost na rizik. Paradoks je u tome što su upravo lideri ti od kojih se očekuje da obezbede sve te elemente. Ako se „burnout” zanemaruje, organizacija gubi ono što je izdvaja na tržištu, što joj donosi dobre rezultate i omogućava napredak.

• U ovo vreme, pred kraj godine, svode se računi i sumiraju poslovni rezultati, a to može da dovede do takozvanog „burnouta” četvrtog kvartala. Koliko je on čest i ima li leka za taj problem?

Četvrti kvartal oslikava jednu užurbanost, brojeve, jurenje targeta, ispunjavanje ciljeva itd. Ali ono što je tu važno jeste da stanemo i shvatimo da nije sve u brojevima, neke stvari su i u procesu, u tome šta smo uradili do sada, šta smo naučili i šta ćemo dalje raditi. S obzirom na to da radim i u psihoterapijskoj praksi, kada se u decembru čujem sa klijentima, mnogi od njih deluju kao da januara neće biti. Tu je važno da razumemo da smo potrebni i sebi i organizacijama – i u januaru i tokom cele godine. Takođe, važno je da shvatimo da su kvartali tu da nam pokažu kako ulazimo iz jednog perioda u drugi i šta nam je zaista važno u tom procesu.

Razumem potrebu za ostvarivanjem ciljeva u kapitalističkom, užurbanom društvu, ali je važno da sebe ne posmatramo samo kroz brojeve, da ne upadamo u samosabotiranje i da vidimo šta postoji i van toga. Za pojedince je ključno da shvate da perfekcionizam nije jedino što je važno u tom trenutku – postoji mnogo drugih aspekata života koji jednako znače. Za organizacije je najvažnije da nauče da iz četvrtog kvartala izlaze sa rezultatima koji odražavaju celogodišnji rad. Na taj način učimo da bolje postavljamo ciljeve i da razumemo nesavršenost kao deo procesa. Četvrti kvartal je samo jedan kvartal i ne može da izdrži pritisak svih ciljeva koji su se nakupljali tokom cele godine.