Petak je, vele, idealno vreme za gledanje nekog laganog filma. Pustimo, namestimo se na kauč, ponekad iskokamo i kokice i, dok si rekao uvodna špica, neki zaspe, a neki završimo gledanje biografskog filma o Čarliju Čaplinu. Ne znam koliko puta sam gledao Roberta Daunija Džuniora u ovoj odličnoj ulozi i svaki put mi je budio kreativnost. Sada je to razmišljanje o filmu koji je i dalje aktuelan, posebno kada govorimo o osnovnoj priči – „Moderna vremena”.

Vedran Ivanković

Piše: Vedran Ivanković, stručnjak za komunikacije

Kada je Čarli Čaplin, 1936. godine, snimio „Moderna vremena”, svet je već sedmu godinu živeo pod teretom Velike depresije. Kriza je oborila berze, uništila štednje, zatvorila fabrike i pretvorila svakodnevicu miliona ljudi u borbu za elementarni opstanak. Ljudi su čekali u beskrajnim redovima za hranu, radnici su ostajali bez posla preko noći, a oni koji su ga imali radili su u uslovima u kojima je čovek bio samo deo mašinerije, još jedan šraf u ogromnom industrijskom pogonu. U toj slici sveta – u kojem je ritam pokretne trake postajao ritam života – Čaplin je pronašao inspiraciju da napravi jedan od najvažnijih filmova u istoriji kinematografije.

On je u „Modernim vremenima” pokazao Skitnicu koji pokušava da preživi u svetu u kome tehnologija i industrija gaze ljudskost. Najpoznatija scena – ona u kojoj ga mašina uvlači u zupčanike, dok se on bespomoćno okreće zajedno sa točkovima – postala je simbol straha od mehanizacije. Bila je to satira, ali i upozorenje da ne smemo dozvoliti da tempo mašina postane tempo naših života.

Gotovo sto godina kasnije, ta scena deluje zastrašujuće aktuelno. Danas nemamo točkove i poluge, ali imamo ekrane i algoritme. Nemamo fabričku sirenu koja označava kraj smene, ali imamo notifikacije koje nas prate i kada smo na poslu i kada mislimo da smo slobodni. Nekada je majstor mogao da ubrza pokretnu traku i time iscrpi radnike, a danas algoritam ubrzava zadatke, meri produktivnost i stalno traži da radimo više. Čaplinova kritika industrijskog društva zvuči kao precizan opis digitalnog društva.

U tridesetim godinama ljudi su strepeli da će izgubiti posao zbog ekonomske krize i gašenja fabrika. Danas strahujemo da ćemo ga izgubiti zbog veštačke inteligencije, robotizacije i novih poslovnih modela. Nekada je pretnja bila fizička mašina koja može da radi brže od čoveka. Danas je to softver koji može da piše, računa, analizira i predviđa umesto nas. Razlika je u sredstvima, ali osećaj je isti: nesigurnost, neizvesnost i pitanje da li smo i dalje potrebni.

Čaplin je u filmu prikazao i društvene nejednakosti. Siromašne porodice, gladnu decu, ljude koji sanjaju o hlebu, o sigurnom poslu, o krovu nad glavom. I tada su jedni živeli u raskoši, dok su drugi čekali u redovima za obrok. Danas živimo u svetu nezamislivog bogatstva i neverovatnih krajnosti. Tehnologija nam omogućava da za nekoliko sekundi pošaljemo poruku na drugi kraj planete, da naručimo hranu ili rezervišemo let. Ali i dalje postoji ogromna većina koja se bori da preživi, dok manjina živi u luksuzu kakav nije mogao ni da se zamisli tridesetih godina prošlog veka. Nejednakosti su postale još veće, a jaz između bogatih i siromašnih još dublji.

Ipak, ono što čini „Moderna vremena” nije samo mračna dijagnoza, već Čaplinova sposobnost da u svemu pronađe humor i nadu. Njegov Skitnica, uprkos svim nedaćama, nikada ne gubi osmeh. U poslednjoj sceni, kada zajedno sa Poletom Godar korača putem u nepoznato, nema ničeg osim vere da će biti bolje. To je, možda, i najvažnija poruka filma – ljudskost opstaje i kada sistemi propadaju, nada preživljava čak i onda kada se čini da je sve izgubljeno.

Ako pogledamo današnji svet, vidimo da je ta poruka jednako važna. Danas nas ne proždire pokretna traka, već kalendar u telefonu, stalni sastanci na Timsu ili Zumu i aplikacije koje nas prate. Rad od kuće, zamišljen da donese slobodu, često briše granicu između posla i privatnog života. Ljudi rade više, duže, a osećaju da postižu manje. Gik ekonomija, u kojoj vozači, kuriri i frilenseri zavise od ocena korisnika i algoritama, podseća na Čaplinovu pokretnu traku – stalno ubrzavanje, stalni pritisak, stalnu nesigurnost.

Kao što su tridesetih godina nastajali prvi sindikati i borba za prava radnika, tako danas vidimo rast pokreta koji se bave mentalnim zdravljem, balansiranjem poslovnog i privatnog života, usporavanjem ritma i potragom za smislom. To je naš način da se suprotstavimo mašini – ne više industrijskoj, već digitalnoj.

Zanimljivo je da se Čaplinova epoha podudara sa vremenom „fordizma”, kada je proizvodnja bila organizovana tako da se maksimalno poveća produktivnost. Čovek je morao da prati tempo mašine. Danas živimo u vreme koje bi se moglo nazvati „algoritmizmom“ – gde ne pratimo mašine, već algoritme. Oni određuju šta ćemo gledati, šta ćemo kupovati, pa čak i kako ćemo se osećati. Ako je „fordizam” tražio disciplinovanog radnika, „algoritmizam” traži disciplinovanog korisnika. U oba slučaja, ljudskost je ono što se lako gubi.

Ipak, kao i u Čaplinovom filmu, i u današnjem svetu postoji prostor za otpor. Ljudi se smeju, stvaraju, pišu, vole, nalaze smisao uprkos svemu. I tu je paralela možda najvažnija: nijedna tehnologija, nijedan sistem, nijedna kriza ne mogu potpuno da uguše ono ljudsko.

„Moderna vremena” nas podsećaju da tehnologija sama po sebi nije ni dobra ni loša. Ona je alat. Problem nastaje kada čovek postane njen sluga, kada se zaboravi da su alati tu da služe nama, a ne obrnuto. Čaplin je to pokazao bez ijedne reči, samo pokretima, grimasama i onim svojim legendarnim pogledom u kameru, kao da se obraća direktno nama.

Zato i danas, dok raspravljamo o veštačkoj inteligenciji, robotima, budućnosti posla i novim ekonomskim modelima, vredi da se setimo Čaplina. Njegov film nas upozorava da ne izgubimo ono što nas čini ljudima. Da ne postanemo šraf u sopstvenoj mašini, da ne budemo korisnici sopstvenog algoritma, već ljudi koji znaju da se nasmeju i kada sve izgleda beznadežno.

Na kraju, ono što ostaje nije brzina kojom smo radili, niti broj zadataka koje smo završili. Ono što ostaje jeste osećaj smisla, toplina odnosa, osmeh koji delimo sa drugima. To je poruka koju Čaplin ostavlja, šetajući niz put zajedno sa svojom saputnicom, praznih ruku, ali punog srca.

Možda zato „Moderna vremena” nikada nisu zaista ostala u prošlosti. Ona su tu, oko nas, u svakom telefonu koji nas opominje da kasnimo, u svakom ekranu koji nas poziva da radimo još, u svakoj sumnji da li će mašina preuzeti naš posao. Ali i u svemu što pokazuje da čovek, ipak, ostaje veći od sistema.

I dok se u „Modernim vremenima” borimo sa mašinama i algoritmima, ostaje i jedno tiho podsećanje na to da je Čaplin ubrzo nakon toga snimio „Velikog diktatora”. Film koji je tada bio satira, ali i hrabro upozorenje na rastući fašizam i rat koji se spremao. Voleo bih da danas ostane samo umetničko delo i istorijska opomena, a ne još jedna parabola koja će se moći primeniti na našu sadašnjost. Ako su „Moderna vremena” i dalje aktuelna zbog tempa života i tehnologije, bilo bi tragično da i „Veliki diktator” postane aktuelan zbog politike i moći.

Takođe, ono što mi danas nedostaje jeste odgovor umetnosti na dešavanja na planeti. Nadam se da je tamo negde neki hrabri, novi Čaplin koji će da ispriča priču o današnjici, a da neki algoritam neće uspeti da spreči da poruka dođe do svih nas, uz osmeh neke nove Skitnice.