• Koje mere država realno može da sprovede kako bi podstakla njihov rast, a da to ne bude svedeno na „subvencije za odabrane”?

Industrijska politika u savremenom smislu nije selektivna podrška pojedinim kompanijama, već strateško oblikovanje poslovnog ambijenta koji omogućuje najvećem broju uspešnih kompanija da unapređuju kvalitet proizvoda i usluga, da rastu, primenjuju inovacije, te da podižu konkurentnost na međunarodnom planu. To su tzv. horizontalne mere industrijske politike, koje podrazumevaju poreske podsticaje za ulaganje u istraživanje i razvoj, ulaganje u obrazovanje, primenu inovacija, sufinansiranje obuka i digitalizacije. Pri tome, kriterijumi za implementaciju mera moraju biti jasni, merljivi, vremenski ograničeni, sa javno dostupnom evaluacijom.

Industrijska politika i sve podsticajne mere koje se budu sprovodile u narednom periodu moraju biti usmerene ka sektorima sa većom dodatom vrednošću, izvoznim potencijalom i sposobnošću da podignu ukupnu produktivnost. To uključuje IT i digitalne usluge, energetiku u kontekstu zelene tranzicije, tehnološki naprednu proizvodnju i prerađivački agrobiznis. Istovremeno, država svojim podsticajnim merama mora da se povuče iz sektora koji dugoročno tržišno ne mogu opstati. Subvencionisanje niskoprofitnih delatnosti zasnovanih na jeftinoj radnoj snazi vodi u razvojni „ćorsokak”.

Ako se kriterijumi za mere industrijske politike budu postavili na ovaj način, izbeći će se percepcija da se subvencije dodeljuju samo „odabranim”, politički bliskim kompanijama. Veoma je važno da se merama industrijske politike jačaju lanci vrednosti, kroz povezivanje domaćih kompanija sa velikim sistemima i institucijama znanja – univerzitetima.

Savez ekonomista Srbije

• Ako nam je cilj dugoročni rast, gde Srbija danas najviše „štuca” – u produktivnosti, izvozu, tehnologiji ili radnoj snazi? Koja je prva stvar koju biste vi menjali?

Privreda Srbije je opterećena brojnim strukturnim slabostima, koje u uslovima globalne krize i privrednog usporavanja bivaju jasno vidljive. Svakako da je jedan od najvećih strukturnih problema spor rast produktivnosti, što je direktno uzrokovano privrednom strukturom u kojoj dominiraju tzv. tradicionalni sektori sa niskom dodatom vrednošću. Konkurentnost se i dalje u velikoj meri zasniva na nižim troškovima, a ne na inovacijama, znanju, kvalitetu i diferencijaciji proizvoda. Takođe, Srbija ima nepovoljne demografske trendove. Izražena emigracija i neusklađen i nereformisan obrazovni sistem dodatno pogoršavaju sadašnje stanje. Takođe, i regulatorni ambijent, premda formalno unapređen u odnosu na raniji period, i dalje je često nepredvidiv i administrativno zahtevan. Korupcija predstavlja veliki problem, o čemu svedoči i najnoviji izveštaj organizacije Transparency International, u kome je Srbija rangirana na 116. mestu od 180 posmatranih zemalja. Lošije od nas su samo tri zemlje (Rusija, Belorusija, Turska).

Prva promena koju bih napravio jeste ukidanje subvencionisanja novih investicija po tzv. novootvorenom radnom mestu. Umesto toga, subvencije bih usmeravao prema visokotehnološkim sektorima. Takođe, istovremeno bih radio na jačanju kredibiliteta i nezavisnosti regulatornih institucija, bez kojih nije moguće privući „flagship” investitore.

• Stalno govorimo o otpornosti ekonomije. Šta nam je trenutno najveća slaba tačka i kako se to popravlja bez zatvaranja tržišta?

Otpornost podrazumeva sposobnost ekonomije da apsorbuje šokove bez dramatičnog pada proizvodnje i zaposlenosti. Trenutno su dve tačke najosetljivije: energetska struktura i demografski trendovi.

Kada govorim o energetici, mislim pre svega na energetsku bezbednost, odnosno sigurnost snabdevanja. Naravno, to je i pitanje troška za privredu. Diverzifikacija izvora snabdevanja i modernizacija infrastrukture smanjuju sistemski rizik i volatilnost cena.

Sa druge strane, nepovoljne demografske tendencije su, na dugi rok, znatno veći izazov. Činjenica da se u kontinuitetu smanjuje raspoloživa radna snaga, između ostalog i usled sve veće ekonomske emigracije, znači da budući rast privrede mora da bude zasnovan na podizanju efikasnosti.

Zatvaranje tržišta nije razumna opcija. Otpornost privrede se ne gradi protekcionizmom, već diverzifikacijom i jačanjem fleksibilnosti. Imperativ je jačanje regionalne saradnje, širenje dobavljačkih mreža, te veće ulaganje u naprednu tehnologiju, koja će u budućnosti kompenzovati problem nedostatka radne snage.

• Koja promena vam deluje kao najznačajniji talas za Srbiju u narednom periodu i gde vidite šansu da iz toga izađemo jači?

Najpre treba da prihvatimo da usporavanje privreda naših najvažnijih trgovinskih partnera, uz produženu globalnu neizvesnost, predstavlja strukturnu, a ne prolaznu pojavu. Dakle, Srbija, kao mala i otvorena ekonomija, u budućnosti će imati sužen prostor za rast pod uticajem eksternih konjunkturnih faktora. Drugim rečima, rast u narednom periodu dominantno će biti pod uticajem unutrašnjih faktora. Od presudne je važnosti da se očuva makroekonomska stabilnost i izbegne da se budući rast prekomerno oslanja na javnu potrošnju. Izazov neće biti rast sam po sebi, već njegov kvalitet i struktura. Dakle, rast kao posledica značajnog povećanja produktivnosti i unapređenja tehnološkog nivoa privrede u celini.

Najznačajniji globalni talas promena odnosi se na ubrzanu primenu veštačke inteligencije i digitalnih alata u realnom sektoru. Veštačka inteligencija više nije tema samo IT kompanija, već proizvodnje, logistike, finansija i poljoprivrede. Šansa Srbije leži u relativno dobro razvijenoj digitalnoj infrastrukturi, koja omogućuje potrebnu agilnost, budući da manji sistemi mogu brže da menjaju procese i poslovne modele. Povezivanje naprednih tehnologija sa tradicionalnom industrijom može obezbediti porast efikasnosti bez proporcionalnog rasta troškova.

• Šta bi, po vašem mišljenju, vratilo poverenje ljudi u ekonomsku politiku? Šta je presudno?

Poverenje se gradi doslednošću i merljivošću rezultata. Veliki je problem odsustvo ekonomskih tema iz javne debate. U takvoj situaciji, građani ne veruju da politički izbor, kakav god on bio, može da proizvede ozbiljan pomak nabolje kada je u pitanju njihov životni standard. Postoji i „zamor od reformi”, ali ne samo kao umor od promena već i od neispunjenih obećanja. Dve decenije se javnosti često „prodaju” reforme, kao reč koja pokriva sve i svašta: nekad stvarnu modernizaciju i promene, a nekad puku preraspodelu privilegija.

Da bi se poverenje u ekonomsku politiku vratilo, neophodno je da postoje debate o gorućim ekonomskim pitanjima, koje će, kroz civilizovani dijalog, biti bazirane na argumentima. Danas dominira princip jednosmernog saopštavanja dobrih vesti od strane Vlade, kao i isto takva jednosmerna kritika od strane opozicije. Potrebno je, takođe, značajno unaprediti transparentnost u trošenju javnih sredstava, zajedno sa proračunom efekata ekonomskih mera. Neophodno je da građani budu obavešteni o dugoročnim ciljevima ekonomskih reformi, da takvi ciljevi budu jasno prezentovani, te da se sve kratkoročne, operativne odluke posmatraju kao etape u realizaciji dugoročne strategije.

• Za kraj, koje biste sadržaje na 33. Kopaonik biznis forumu izdvojili kao ključne za razumevanje aktuelnog ekonomskog trenutka? Šta publika ne bi smela da propusti?

Preporučujem da se ne propuste sledeći događaji:

• Gostovanje Pola Sangita Čudarija (Paul Sangeet Choudary), koji je jedan od svetski najuticajnijih eksperata u oblasti ekonomije platforme i primene veštačke inteligencije u transformaciji privrede;
• Debata o modelu rasta, industrijskoj politici, jer bez redefinisanja modela nema dugoročne konvergencije;
• Panel o energetici i zelenoj tranziciji, kao pitanju konkurentnosti, a ne samo ekologije;
• Diskusija o primeni AI-ja i digitalnoj transformaciji u tradicionalnim sektorima, gde se, zapravo, odlučuje o budućoj strukturi ekonomije.

To su teme koje određuju privredni razvoj Srbije u narednom višegodišnjem periodu.