U kafanu sa predznanjem: Medovača
Malo ljudi u stvari zna da je medovača poreklom sa prostora gde su se nastanili Stari Sloveni i da važi za jedno od najstarijih pića. Može se reći da je medovača bila drevno piće Starih Slovena.
Za Slovena med je bio osnovna namirnica. Med je bio najbolja hrana i piće. Pored pisanih i usmenih dokaza za ovu tvrdnju, dokazi se nalaze i u samom jeziku. Reči hrana, hleb, sitost potiču od meda kao osnove života naših predaka. Med razblažen vodom nazivao sa “šćami”. Nekada se med koji pčele sakupljaju u saću nazivao hlebina. Otuda dolazi reč hleb. Od peludnomednih saća, pomešanih sa vodom, Sloveni su spremali glavno, svakodnevno jelo koje su zvali “hlebovo”, odakle je kasnije ime prešlo u hleb načinjen od pšenice. Od meda i samo od meda, naši preci cu pripremali radosne i lekovite napitke tj. medovaču.
Sloveni nisu pravili jezičku razliku između slatkog meda i prerađene medovače. Za Slovene i jedna i druga vrsta meda su bili prosto razni oblici jedne suštine pčelinjeg meda, koji se ponekad, i sam u dupljama, bez čovekove pomoći pretvarao u kristalisan med i u takvom obliku ostajao očuvan mnogo godinama.
U poređenju sa alkoholnim pićima dejstvo medovače je začuđujuće i čudesno. Medovača daje bodrost, radost i smirenje bez ošamućivanja, osećaja slabosti i nezdravog uzbuđenja. Posle njene upotrebe nema glavobolje, slabosti, mučnine. Naprotiv, medovača ispijena sa merom daje snagu i zdravlje. Jaku medovaču nisu upotrebljavali u preteranoj meri, pa i kad se pojavila votka, naši preci je nisu pili u preteranim količinama. Slovenske zemlje obrasle snažnim liparima, za medonosne pčele bile su idealan stan. Duga hladna zima omogućavala je pčelama da pribave najbolji med, u ogromnim količinama. Još u 18 veku, neretko su u šumama nalazili izdubljena, šuplja debla, koja su pčele odavno napustile, sa 240-320 kg. izvanrednog meda u saću.
Od meda su su pravljeni pazličiti napici: od kvasa i piva sa 10 posto aklohola, preko lake i srednje medovače od 10-20 posto alkohola, do jake medovače od 20-50 posto alkohola.. slovenski medovari su brižljivo,vareći med, čistili pelud, koji uvek postoji u medu i kvari medovaču. Prebrzo varenje smese takođe dovodi do pojave niza štetnih sastojaka, aldehida. Takvu medovaču su nazivali nedorađenom i smatrali je štetnom. Pojava piva u 12. veku i votke u 15. veku, ne bi nanela osetnu štetu jakoj medovači da vlast, ošamućena novim napicima, nije počela da se bori protiv pčelarstva i medovače. Stvar je u tome da su slovenski narodi predstavljali samobitnu pčelarsku civilizaciju.
Seleći se po obalama reka, koje su obilovale ribom, gradeći na navodnjavanim zemljama vinograde, Sloveni su glavnu pažnju obraćali na pčelarstvo, gajeći pčele u ivičnim šumama. Gustina pčelinjih društava u tim šumama bila je veoma visoka, jer su i mimo prirodnih duplji, koje su zauzimali rojevi, u živim šumama, naši preci pravili veštačke duplje, praveći košnice. Pčele su, uz to, povećavale rod svih cvetonosnih biljaka. Izobilje plodova, jagoda i oraha u okolnim ivičnim šumama privlačilo je ovuda ogromnu količinu zverinja i ptica. U takvim uslovima čovek ne samo da se hranio sam, ne bojeći se gladi, već je svojom delatnošću uveličavao proizvodnost žive prirode. Neiscrpni izvori hrane: ribe, med, divljač, orasi, pečurke, jagode, plodovi, korenje, trave, povrće činili su slovensku zajednicu nezavisnom od svake vlasti. Međutim oranje zemlje učinilo je seljake zavisnim, uništilo šumu i počelo davati sirovinu za proizvodnju piva i votke umesto medovače. Ruska pravoslavna crkva je od samog početka izbegavala sve napitke osim medovače. Protiv piva je donet specijalni crkveni propis, a votka je proglašena nečistim pićem koje nije od boga.
Sloveni, spremajući jaku medovaču, na sve načine su usporavali njeno vrenje. Radi toga su vareni med držali u ledrama-medušama, ili su ga zakopavali u zemlju u hladnim i suvim krajevima. U južnim zemljama stvoriti dugotrajne uslove radi pravilnog varenja jake medovače bilo je nemoguće. No zauzvrat , u južnim zemljama raste mnogo bilja koje daje slatke plodove i biljne sokove od kojih su se pravila vina u koja su ponekad dodavali medovaču. Glavno bilje u centru negdašnjeg drevnog zemljodelstva bilo je hlebno žito. Od njih su, još 3000 pre Hristovog rođenja, zemljodelnici naučili da gotove pivo, dok se u Rusiji pivo pojavilo tek u 12. veku. Tokom svih prethodnih hiljadu godina Sloveni su pili medovaču. Od najstarijih vremena njom se lečilo čitavo Sredozemlje, Engleska i Azija. U srednjem veku Rusija je izvozila u Vizantiju i druge zemlje med za sumu koja bi danas preračunata, vredela 50 tona zlata godišnje! Zavisnost zemalja potrošača od lekovitog slovenskog meda bila je potpuna dok se kod njih nije pojavila zamena za jaku medovaču – špiritus.
Oštro smanjenje, a posle Smutnog doba i potpun prekid izvoza medovače na Zapad, povukli su za sobom duboke promene u privrednom životu slovenskih naroda. Zahvaljujući isključivoj čistoti pčelinjeg meda, negovo špiritusno vrenje se obavlja skoro bez obrazovanja štetnih sporednih sastojaka. Jedno od glavnih svojstava alkohola jeste sposobnost da se mnogokratno ojača dejstvo sastojaka koji ga prate, kako korisnih tako i štetnih. Ovim svojstvom alkohola se objašnjava ošamućivanje, slabost i pijanstvo, koji prate većinu alkoholnih napitaka. Pojačana upotreba alkohola povećava zavisnost od njega, no alkohol takođe izaziva i delovanje izvesnih korisnih lekovitih dejstava.
Slatka medovača sama po sebi ima lekovita svojstva. Prerađeni med mnogokratno pojačava svoje lekovito dejstvo što su dobro znali u Sredozemlju. Jaka medovača tamo je cenjena težinom zlata i bila glavni predmet izvoza sve do 14. veka, dok francuski alhemičari i italijanski monasi nisu pronašli zamenu za med – “akva vitu" , vodu života ili špiritus konjaka.
