Zoran Sekulić: Uverenjima se ne trguje

Upoređujući medijsku sliku Srbije pre 20 godina, kada je nastao FoNet i danas Zoran Sekulić, osnivač, direktor i glavni urednik FoNeta i predsednik Upravnog odbora Asocijacije medija, kaže da nema jednostavnog odgovora.

„Medijska situacija tada i sada se bitno razlikuju. I dok neki problemi koji su postojali tada nisu isti kao sadašnji, drugi su preživeli do danas.

Te devedesete smo jedva preživeli, u svakom smislu – produkcijskom, finansijskom, statusnom. Bili smo suočeni sa silnim nedaćama, direktnim pritiscima, pretnjama, čuvenim drakonskim Zakonom o informisanju i dva puta tuženi zajedno sa Danasom. Jednom smo se izvukli, drugi put smo kažnjeni zajedno sa njima.

FoNet je nastao početkom 1994. kao rezultat namere da se novinarski i etički odgovori na političku i ratnu propagandu koja je postojala početkom 90-tih, i da se, za razliku od tada dominantnog govora mržnje, ponudi alternativa. Tanjugovi otpadnici, moj tadašnji partner, Nebojša Magdeski, spoljnopolitički novinar i ja unutrašnjopolitički novinar i urednik, upustili smo se u tu avanturu.“

Da li je došlo do promene nakon pada Miloševićeve vlasti?

Promena je bila psihološke prirode. Nismo više imali osećaj da radimo u neprijateljskom okruženju, mada nije bilo ni prijateljsko. Ali sam očekivao da se uspostave jasna pravila igre na medijskoj sceni, da se akteri postave u ravnopravne startne pozicije.

Šta se dogodilo? Državni mediji sa dolaskom demokratije, dokazujući profesionalizam, počeli su da otvaraju i za privatnu, nezavisnu medijsku produkciju, kako za nas, tako i za Betu, koja je takođe, početkom 90-tih nastala kao poduhvat bivših Tanjugovih novinara.

S druge strane, imamo tri agencije od kojih je jedna u apsolutno privilegovanom položaju. Država subvencioniše Tanjug u proseku dva do 2,5 miliona evra godišnje i stavlja nas u poziciju veoma štetne nelojalne konkurencije. Taj problem se ni do danas nije rešio.

Politički uticaj je postajao i postoji i danas. Danas vlasti i ove, i prethodne, govorim o svim postkonfliktnim, tranzicionim vlastima, imaju svoje favorite u medijima na koje „igraju“. Ovi drugi, koji nisu deo te priče, često su ili zanemareni ili isključeni iz komunikacije sa glavnim centrima.

FoNet ne spada ni u čije miljenike ni favorite. Ovom agencijom nikad niko nije upravljao osim nas samih. Niti smo primali naloge, niti sam tražio mišljenja drugih kako bi trebalo da postupam. Ali ta sloboda nije zloupotrebljena i pretvorena u anarhiju. Za nas je uređivačka i urednička sloboda pre svega pitanje odgovornosti.

Spomenuli ste političare i njihove miljenike među medijima. S tim uvezi, kako ocenjujete izveštavanje medija o izborima 2014?

Ni tu ne postoji ni jednostavan ni jednoznačan odgovor. Evo zašto. Kao što je društvo u tranziciji, tako je i medijska scena u tranziciji. Već godinama čekamo novo medijsko zakonodavstvo, zakon o informisanju, zakon o elektronskim medijima i zakon o javnom servisu. Zvuči paradoksalno, na sedam i po miliona stanovnika u registar je upisano 1.300 medija. Da je polovina samo na papiru, i 600 medija je mnogo za Srbiju. Među njima je 79 javnih preduzeća koje dobijaju godišnje direktno iz subvencija najmanje 25 miliona evra. S druge strane, posebno iz javnih preduzeća i iz drugih oblasti, takođe, za oglašavanje dobijaju još ko zna koliko para. Osim toga, postoje i mediji sa nepoznatom vlasničkom strukturom, pa i ad hoc mediji sa ograničenim rokom trajanja, koji takodje služe više parcijalnim, nego opštim interesima.

Tako da kad me pitate kako se mediji ponašaju u izbornoj kampanji, ne samo u ovoj nego i u prethodnim, zavisi o kojoj vrsti medija pričamo. U zavisnosti od statusa, karaktera, vlasništva, načina finansiranja… mediji se ne ponašaju isto. Dakle, oni koji se ponašaju kao profesionalci nažalost ne dominiraju i oni izveštavaju, ili se bar trude da izveštavaju izbalansirano. Ostali, koji i dalje funkcionišu na društveno-politički način, izveštavaju pristrasno.

Koliko je u medijima moguće bilo ranije, a koliko danas biti nezavisan?

Mislim da je ta priča o nezavisnom novinarstvu toliko već zloupotrebljavana za ovih 20 godina i da ima više negativan predznak u javnosti nego što se razume o čemu se tu zapravo radi. Kada pričamo o nezavisnosti pre svega imam u vidu nezavisnost uređivačke politike. Druga je tema kako se u ovakvim uslovima mediji finansiraju i da li od toga može da se živi. Na osnovu FoNetovog slučaja vam kažem da su uslovi i cena za takvu uređivačku politiku izuzetno visoki, ne samo iz političkih razloga, nego i iz razloga neuređenog tržišta. Nema trgovanja uverenjima, možda bi nam bilo lakše da istrgujemo uverenjima, ali to onda celu priču obesmišljava ne samo trenutno, nego svih ovih 20 godina unazad.

Ako me pitate da li je bilo kompromisa? Da bilo je kompromisa, pričam otvoreno, ali nikada se nije prelazila granica, nije bilo kompromisa zbog kojih bi se stideo.

Da li delite mišljenje poslovne javnosti da u Srbiji kada su izbori sve stane?

Za razliku od televizije, koja kad krenu izbori trlja ruke, ja znam da smo izgubili pola godine. Nema novih poslova, nema novih projekata,  postojeći poslovi se još teže naplaćuju nego što se inače naplaćuju, a naplaćuju se katastrofalno. Na stranu naša tradicionalna sklonost ka burazerskom poslovanju „dođeš mi, dođem ti“, ali sad je kriza dodatni izgovor. Što je teža kriza, sve je veći izgovor, a onda naiđe kampanja kao šlag na torti i sve se svede na „čekaj da vidimo“. Mi se od kampanja, možda je to zbog prirode medija, nikada nismo, kako se to narodski kaže, ovajdili. Ali se zato redakcija satre. Nas je pet, šest puta manje nego u državnoj agenciji, a produkcija je sledeća: 150 vesti dnevno, 200 fotografija dnevno, 120 video klipova dnevno, 40-50 audio klipova dnevno. Kad krene kampanja, to je kao da smo sišli u rudnik i radili duple smene.

Omiljena reč poslednjih par meseci je reforma. Da li nakon ovih izbora očekujete neke reforme?

FoNet je član Asocijacije medija, poslovnog udruženja štampe, novinskih agencija i portala, koje je životno zainteresovano za reformu medijskog zakonodavstva. Kao predstavnik Asocijacije medija, ali i bloka novinarskih i medijskih udruženja, bio sam pregovarač sa prethodnom Vladom Srbije prilikom usvajanja Medijske strategije. Prvi put je medijska zajednica tada uspela da se okupi oko minimuma zajedničkih stavova o tome kako bi trebalo reformisati medijsko zakonodavstvo. Ranije je država igrala na razlike među nama i uspela bi taj blok da razjedini, a samim tim i da neutrališe zahteve koje dolaze iz medijske sfere. To se ovoga puta nije desilo.

Posle toga je usledio rok od 18 meseci da se novi zakoni donesu i u tome smo donekle učestvovali, kad je u pitanju zakon o informisanju. Kao Asocijacija ozbiljno se uzdamo u efekte reformisanog medijskog zakonodavstva. Medijska reforma, naravno, neće preko noći učiniti naše novinarstvo najboljim od svih svetova, ali će stvoriti potpuno drugačiji ambijent i uspostaviće druga pravila igra. Nadam se da će do kraja ove godine ti zakoni konačno biti usvojeni.

Očekujete li nakon izbora neke značajne političke i ekonomske promene u državi?

Slušamo 14 godina od početka tranzicije o reformama. Ne mogu da kažem da reformskih pokušaja nije bilo, ali su svi zastajali na samom početku. Jasno je da Srbija ne može više da odlaže strukturne reforme u svim segmentima od ekonomije, finansija, vladavine prava, socijale, zdravstva, medija, obrazovanja i to više nije pitanje ni političke volje. Stvari su otišle predaleko, razmere krize su prevelike, ona je strukturna i institucionalna. Što se više odlažu reforme, one će biti bolnije i cena će biti sve viša. Reforme su stvar, već posle ovih izbora, krajnje nužde.

Da li će nova Vlada imati smelosti i hrabrosti da iznese te reforme i da li reforme neminovno dovode do ’političkog samoubistva’?

Prilikom prethodnih izbora neke od stranaka koje su se potom našle u vlasti nisu u kampanji pričale i obećavale sve ono što su počele da rade kada su se našle u vlasti. Pa ipak se nije desilo da su zbog toga te stranke i ti akteri izgubili na popularnosti nego, naprotiv, dobili na političkoj snazi, moći i uticaju, ne samo kod njihovog tradicionalnog biračkog tela.

Nije tema samo kakva će se politika voditi, nego i ko će tu politiku da vodi. Naši birači se uglavnom opredeljuju prema dresu i centarforu. Ne isključujem da će sutra, kada se formira Vlada, neizbežne reforme izazvati socijalne potrese. Dobro bi došla neka manje komplikovana i efikasnija Vlada, ali baš nisam siguran da će biti brzo formirana. Bilo bi, međutim, važno da ima takav kapacitet da može i ume da kontroliše krizne situacije i potencijalne još veće socijalne tenzije u situacijama kada bude povlačila nepopularne poteze.

Rekli ste da očekujete jednostavniju Vladu?

Kompozicija sledeće Vlade će zavisiti više od odziva nego od toga kakav rejting stranke imaju. Ako odziv bude veći, Vlada bi mogla da bude komplikovanija. Postoji deo biračkog tela koji je veoma disciplinovan i koji uvek izađe na sve izbore i po pravilu zna za koga glasa. Tema je, međutim, šta će se desiti sa onim delom biračkog tela koji je na prethodnim izborima apstinirao.

Da li je sad momenat da oni izađu?

Mislim da sada nije trenutak za bele listiće. Nije vreme, uslovno rečeno, za kažnjavanje, kao što je dobar deo biračkog tela prepoznao prethodnu kampanju. Sada je vreme za izjašnjavanje. Ako takav stav bude preovladao u biračkom telu odziv će biti veći, a ne poput odziva na nekoliko ovih lokalnih izbora gde se odazvalo između 35 i 40 odsto, na kojima su bili očigledni i izborni rezultat i dominacija jedne stranke.

Da li možemo da očekujemo formiranje stabilne Vlade?

U ovom momentu imamo tri zadate teme: ekonomija, evrointegracije i Kosovo. Nemamo mi tu neki manevarski prostor da kreiramo i izmišljamo nove politike. Drugo, sve se to odvija u ambijentu velike finansijske i ekonomske krize. Stranke se ponašaju pragmatično što iz razloga sopstvenih interesa, što zbog toga što im malo političke pragmatičnosti olakšava pravljenje koalicija. Pokazalo se da skoro svi sa svima mogu. To sa jedne strane stvara u javnosti dosta konfuzije, a i rekao bih i u jednom delu biračkog tela čak i nezadovoljstvo. Možemo da pričamo o ideološkom profilisanju u uslovima političke i institucionalne stabilnosti, u uslovima ekonomske, političke i socijalne stabilnosti. To sad nije slučaj. Mislim da ćemo još sačekati do tih stabilnosti.

Koji su prvi poslovi koji očekuju novu vladu?

Prva pitanja s kojima će se nova vlada suočiti biće ekonomska. Sa budžetskim deficitom, sa javnom potrošnjom, sa administracijom, sa nezaposlenošću, sa reformom zdravstva, penzionog sistema, sa investicijama.

Pitanja stabilnosti i bezbednosti nisu samo teme Kosova. U uslovima ozbiljne krize ekonomija i finansije mogu da budu izvor nestabilnosti i bezbednosni rizik. Gledali smo u Grčkoj, vidimo sada i u Bosni, a onda u oba slučaja to otvara nove političke rizike. Dijalog sa Kosovom će biti nastavljen.

Evrointegracije, sad ste mogli da vidite početak pregovora, otvaraju se poglavlja 23 i 24 vladavina prava, bezbednost, uđite u pregovore što pre, sanirajte ekonomsku situaciju, da li će biti aranžmana sa MMF-om, da li će biti stranih investicija…

Da li i kada možemo da očekujemo oporavak?

Cenim da će to biti jedan izuzetno komplikovan i mukotrpan proces, koji neće odmah doneti vidljive rezultate, bar ne na kratak rok. Ali neki ključni reformski potezi i rezovi, ukoliko se naprave ove godine, odmah posle izbora, bi mogli u narednoj godini da donesu neke prve znake oporavka.

Kreiranje političkog mnjenja

„Mediji ne mogu da razuvere niti mogu da promene mišljenje onih koji već imaju definisan stav, ali mogu da potvrde mišljenje i mogu da animiraju možda jedan deo onih koji su se dvoumili bilo da učestvuju u nekoj izbornoj utakmici bilo da ne odustanu.“

Tabloidizacija Srbije

„Od sredine  devedesetih se pojavljuju tabilodi, mada su oni tek sa tranzicijom doživeli procvat. Uneli su jednu novu artikulaciju na medijskoj sceni onoga što je javna reč, uveli su novu vrstu govora koja, ruku na srce, meni ni novinarski, ni urednički, nije bliska, ali očigledno ima svoju publiku. Nisu tema samo tabloidi, pogledajte elektronske medije, televiziju. Razumem da je rejting glavna tema i da mora od nečeg da se živi. U mnogim segmentima medijske produkcije, bilo ona u domenu štampanih ili elektronskih medija, vrlo često smo, ne samo ispod profesionalnog i moralnog standarda, nego ispod, da ne zvuči prejako, emancipatorskog ili civilizacijskog nivoa.“

Budućnost medija

„Kada je reč o srpskoj medijskoj sceni, ne vidim dalje od godinu dana. Naime, u narednih godinu, dve, trebalo bi da se dese dve stvari. Najpre, privatizacija državnih medija, koja uključuje i prestanak direktnog budžetskog finansiranja i prelazak na projektno finansiranje. U ovom trenutku nejasno je po kom modelu će biti izvedena privatizacija, ni da li će uspeti, i ako uspe ko će biti novi vlasnici medija. Na drugom planu, Srbija do sredine iduće godine mora da uđe u digitalizaciju. Evropski krajni rok je 13. juni 2015. Nisam siguran ni da su proizvođači televizijskog programa u Srbiji, a ni država za to spremni, uprkos ozbiljnoj evropskoj pomoći da sprovedemo proces digitalizacije. To se stalno odlaže.

Paradoks je i da medijsko zakonodavstvo koje toliko čekamo ne sadrži odredbe kojima se detaljno regulišu sfera medijske produkcije na internetu. U 2012. smo imali 12 dnevnih novina sa dnevnim prodatim tiražom od 750.000 primeraka. U 2013. tiraži su pali u proseku 20 odsto. Reklamni budžeti su 2012, doduše to je bila izborna godina, bili ukupno 170 miliona evra. Od toga je 52 odsto otišlo u televizije, 23 odsto u štampane, a 25 odsto na ostalo. Procene su da će oglašavanje na internetu značajno da se uveća uprkos krizi.

Štampani mediji nisu samo u krizi zbog krize u Srbiji, oni su u krizi koncepta. Od naše sposobnosti, uslova, mogućnosti da izađemo u susret i izazovima digitalne ere i da se prilagodimo onome što su savremeni tokovi zavisi kako će izgledati novinarstvo, ne za pet, već za sledećih 15 godina. Dakle, ne znam šta će biti za 15 godina, ali u naredne tri godine mora da se desi ključni preokret.“
 

Foto: Marko Rupena