Luksemburg: Vera u poreski raj
Nije lako pronaći odevne predmete sa etiketom Dolce and Gabbana u Lukseburgu. Umesto Umesto na luksuznim policama proizvodi ove robne marke skoro neprimetno se kriju u outlet prodavnici belgijskog lanca luksuzne robe ’Smets’.
Međutim, ako obični Luksemburžani možda i ne znaju da je „Dolce i Gabbana” i u njihovoj državi, poreske vlasti nadvojvodstva to sigurno znaju, ali pod malo drugačijim imenom – „Gado”. Upravo ovo je ime kompanije koju je italijanski dvojac osnovao u Luksemburgu, i preko koje je, kako glasi prvostepena presuda italijanskog suda, sakrio oko neverovatnih milijardu evra neoporezovanog novca, odnosno izbegao da plati oko 400 miliona evra poreza Italiji.
Pročitajte i >>> Dolce i Gabbana osuđeni na godinu i osam meseci zatvora
Ukoliko nedavno doneta presuda bude potvrđena, kreatori Domenico Dolce i Stefano Gabana će platiti svaki po pola miliona evra kazne i provešće 20 meseci u zatvoru. Međutim, priča o ovim kreatorima nije samo zanimljiva za žutu štampu, budući da presuda italijanskog suda zapravo otkriva ono što Evropa odavno zna – Evropska unija i dalje u svojim redovima toleriše „poreske rajeve”, koji najbogatijima služe za izbegavanje plaćanja poreza u matičnim zemljama.
Motivacija dva kreatora je bila ne tako mala, budući da je porez na korporativni profit u Luksemburgu samo četiri odsto, dok je u Italiji vrtoglavih 45 odsto. Jedanaest puta manji porez bio je više nego dovoljan razlog da u Luksemburgu osnuju kompaniju „Gado” i da njoj prodaju svoje brendove. Međutim, italijanske poreske vlasti su došle do mejlova koji dokazuju da se kompanijom „Gado” zapravo rukovodi iz Italije, što je bilo dovoljno za optužnicu za izbegavanje poreza i prevaru.
Dok advokati kreatora najavljuju žalbu a kreatore očekuje nova saslušanja u februaru baš u vreme Milanske nedelje mode, u Luksemburgu se niko nije mnogo potresao povodom ovog procesa, iako je ova tiha i uredna država, koja ima pola miliona stanovnika, sve više u žiži interesovanja. To interesovanje je pre svega uslovljeno ekonomskom krizom u evrozoni, zbog koje države pokušavaju da uspešnije „love” one koji izbegavaju plaćanje poreza tako što neoporezovani novac prebacuju na račune u poslednjim poreskim rajevima u EU – Luksemburgu i Austriji.
Iako je premijer Jean-Claude Juncker najavio da je Luksemburg spreman da se angažuje na tome da od 2015. dođe do automatske razmene informacija o bankarskim računima sa ostalim članicama EU, zasad nema masovnog bega klijenata sa novcem.
Prema mišljenju Žaka Petersa, čelnika panevropske bankarske grupacije KBL čije je sedište u Luksemburgu, ipak se očekuju neke promene.
„Jasna posledica će biti proces takozvane onšorizacije, koji podrazumeva da ofšor klijenti u Luksemburgu odlučuju da vrate svoje bogatstvo u zemlju koja ima je geografski najbliža. To je neosporiva činjenica. Ali je takođe neosporivo da su to klijenti iz nižeg nivoa u bankarskoj piramidi”, objašnjava Peters.
On ističe da je istraživanje konsultantske kuće „PriceWaterhouc Coopers” pokazalo da osamdeset odsto privatnih klijenata u bankama Luksemburga imaju račune na kojima je manje od milion evra, a često i znatno ispod te sume.
„Zbog toga je jasan izazov za privatne banke u Luksemburgu: da dok pomažu aktuelnim klijentima pri ’onšorizaciji’, da se potrude da što više njih zadrže, ali i da privuku što više klijenata iz kategorije ’vrlo bogatih’ i ’ultrabogatih’”, smatra ovaj bankar, koji veruje da će finansijski sektor u Luksemburgu i dalje biti u prednosti jer klijentima nudi „koncentraciju usluga i obučenost koje ne mogu da se nađu na drugom mestu”.
Međutim, luksemburške vlasti se ipak bore da što više očuvaju privilegije finansijskog sektora koji produkuje bezmalo trećinu bruto društvenog proizvoda zemlje. Samo bankarski sektor godišnje raspolaže sa 300 milijardi evra, dok su investicioni fondovi registrovani ovde „teški” više od 2.400 milijardi evra i to Luksemburg čini najvećim centrom investicionih fondova u Evropi, a posle SAD drugim u svetu.
„Ne znam da li će nam se nešto promeniti u načinu života od 2015, ali čini mi se da će država ipak prilagoditi tako da standard građana ne padne”, kaže tridesetogodišnji Žorž Žamon, koji vodi malu softversku firmu. „Nekima je možda dosadno da ovde žive ali mi smo navikli i ne želimo tek tako da se lišimo svega što ide uz to. Mislim da su ljudi svesni da bolje živimo od drugih i da su nam plate veće. Moja majka je, na primer, učiteljica u školi i godišnje zaradi oko 70.000 evra, što je znatno više nego što zarađuje neka njena koleginica u Nemačkoj. A o Grčkoj ili Rumuniji da i ne govorim.”
Bez obzira na krizu oko njih, na svako pitanje o eventualnim promenama Luksemburžani će kao po dogovoru reći: „Želimo da ostane ovako kako je sada”.
„Sasvim je očigledno da sve te silne banke koje drže ogroman novac, pomažu svima nama da živimo mnogo bolje od drugih”, kaže Žorž i sa osmehom dodaje: „Zato mi i dalje verujemo u opstanak našeg poreskog raja”.
Luksemburg zasad ne daje naznake da će promeniti svoj način života. A da li će zatvorskonarandžasta, zahvaljujući Dolceu i Gabbani, postati boja u modi u narednoj sezoni, zasad ih ne interesuje previše.
