Može li Kina da prehrani populaciju
Kina dve godine uzastopno izvozi pirinač, i to ubrzanim tempom, tako da se postavlja pitanje da li će, ukoliko se to nastavi, biti u stanju da prehrani naciju.
Izvoz kineskog pirinča je porastao za samo godinu dana sa 575 hiljada u 2011. na 2,8 miliona tona u 2012.
Kini, kao i u Japanu i u velikom brojom azijskih zemalja, piranač predstavlja glavni prehrambeni sastojak svakodnevne ishrane stanovništva.
Japan je da bi obezbedio snabdevanje domaćeg tržista i sprečio prodaju u inostranstvu uveo taksu od 400 odsto na izvoz pirinča, a japanska vlada je primorana da dozvoli plasman na stranom tržistu domaćeg pirinča jedino u vidu međunarodne pomoći kako bi se odazvala zahtevima Svetske trgovinske organizacije o obaveznoj minimalnoj količini izvoza ovog artikla.
Cena domaćeg pirinča u Japanu je četiri puta veća nego na svetskim tržištima, a država je na sebe preuzela obavezu da plati razliku u ceni. Odnedavno je pirinač u Kini postao skuplji za 50 odsto u odnosu na izvoznu cenu vijetnamskog pirinča, jer su kineske vlasti, po ugledu na japanske, odlučile, da suspenduju tržišnu cenu u korist fiksnih subvencionisanih od strane države.
Cena pirinča u Kini je pre svega društveni ulog, prokomentarisao je francuski list „La Tribune“. Od privrednog uspona Kine, razlika između sela i grada u toj zemlji je povećana, dok je dohodok urbanog dela populacije znatno povećan, prihodi ruralnog stanovništva, koje predstavlja nešto manje od 50 odsto populacije, imaju tendenciju stagnacije.
Kina je u toku svog privrednog uspona preobražena iz maoistickog režima u kome se strogo vodilo računa o socijalnoj jednakosti u državu sa jednom od najvećom raslojenošću među stanovništvom. Razlog takve podeljenosti u velikom delu leži u slaboj produktivnosti poljoprivrednika koji obično obrađuju male površine zemljišta na kojima je mehanizacija slabo zastupljena, dok vlasti i dalje ostaju bez odgovora na takvu nezavidnu situaciju.
Kineski zakon ne dozvoljava da poljoprivredna dobra budu u privatnom vlasništvu, zbog čega su seljaci sve ogorčeniji, što je dovelo i do protesta prošle godine u jednom selu na jugu Kine.
Zbog subvencionisane cene domaćeg piranča kineski uvoznici su uzurbano kupovali 50 odsto jeftiniji vijetnamski pirinač prodajući ga potom duplo skuplje na domaćem tržištu.
Za razliku od Japana, Kina je pristupajući Svetskoj trgovinskoj organizaciji morala da potpiše niz sporazuma o carinskim tarifama, pre svega u pogledu poljoprivrednih proizvoda, što je obavezuje da se drži tarifa koje ne prelaze 15 odsto vrednosti oporezovanih proizvoda.
Kina nije izuzetak u tom pogledu, jer je Tajland suočen sa sličnim problemima, 2012. izgubio primat u izvozu pirinča ustupajući mesto Indiji i Vijetnamu. Tajlandska populistička vlada koja dolazak na vlast duguje seoskom stanovništvu pokušava da reši novonastali problem prouzrokavan ubrzanim ekonomskim progresom, koji ne ide na ruku poljoprivrednika koji još uvek čini ogroman deo stanovništva, odlučivši se na otkup domaćeg pirinča po znatno višoj ceni od kursa na svetskim tržištima, zbog čega 50 odsto zaliha pirinča i dalje ostaje uskladišteno.
Problem rastućeg uvoza pirinča ne leži u nesposobnost Kine da sama proizvede dovoljnu količinu ove osnovne životne namirnice već u nepodsticajnim uslovima za razvoj poljoprivrede s obzirom na niske prihode seljaka koji nemaju pravo na vlasništvo zemljišta koje obrađuju i na niski stepen mehanizacije i nedovoljna primena agrotehničkih mera.
Kina će, ukoliki želi da se u budućnosti oslanja više na sopstvene resurse hrane, što hitnije morati nešto da preduzme u tom pogledu, zaključuje „La Tribune“.
