Šest razloga za uzbunu u 2013.
Ni zamazivanjem očiju, ni ognjem i mačem, ni nasumičnim štrpkanjem po šumi nelogičnih propisa Srbija neće moći da se izbori sa odlivom kapitala, dubokom recesijom i kombinovanom fiskalnom, dužničkom i finansijskom krizom. Zemlja koja se približava statusu kandidata za EU je prema listi Svetskog ekonomskog foruma u 12 važnih pokazatelja poslovanja među poslednjih pet država na svetu. Osim toga, NBS je objavila da je ukupan spoljni dug Srbije premašio granice visoke zaduženosti prema kriterijumu Svetske banke. Vreme je za uzbunu i sistematski i koncentrisan rad na otklanjanju oštrih ograničenja privrednog rasta.
Posle tri kvartala 2012.godine jasno je da se negativan ekonomski rast nastavlja. Po tromesečjima: -2.5%, -0.6% i -2.2%. Inflacija se ubrzala do skoro 13% u oktobru i značajno izašla iz ciljanog koridora. Bilans razmene roba i usluga sa svetom ostao je na prošlogodišnjem nivou, ali je deficit tekućeg bilansa porastao 19% usled velikog pada doznaka (23% ili pola milijarde USD). Pad doznaka pripisuje se novom talasu krize u zemljama u kojima je koncentrisana srpska dijaspora.
Mnogo više zabrinjava kapitalna strana, gde je za devet meseci zabeležen šokantan neto odliv od oko 170 miliona USD, pre svega zbog smanjenja kreditnog finansiranja za 282.5 miliona USD. Glavni uzroci su pad kreditnog rejtinga Srbije (na BB- sa negativnim očekivanjima), loše makroekonomske performanse i ranije najavljeno smanjenje eksponiranosti zapadnih banaka u regionu. Opšte pogoršanje kreditnih uslova na svetskim finansijskim tržištima, političke rezerve kojima je dočekana nova vlada u svetu i teškoće na putu evrointegracija dopunski su otežale poziciju Srbije.
Drugim rečima, kombinovana rupa u spoljnom bilansu od preko tri milijarde dolara u periodu januar-septembar 2012. finansirana je isključivo trošenjem deviznih rezervi. Na duži rok to nije održivo. Potrebno je dati znak za uzbunu posebno kada se ima u vidu da je fiskalni deficit prešao 7% a javni dug 55% BDP.
Očigledno je da Srbija boluje od višestrukih strukturnih problema koji zajedno sa institucionalnim i ekonomsko-političkim slabostima predstavljaju oštra ograničenja rasta.
Prema nalazima Svetskog ekonomskog foruma iz Davosa, Srbija godinama tavori oko 90-og mesta. Iza te loše pozicija krije se čitav niz još gorih pokazatelja na širem frontu institucionalnih reformi. Više od decenije nakon zakasnelog nastavka tranzicije, ključne tržišne institucije ozbiljno kasne za većinom od oko 140 zemalja u svetu koje se prate. Krupne slabosti su prisutne na tržištu roba i rada. Kvalitet poslovnog sektora zaostaje za uporedivim zemljama i za svetom uopšte, posebno u „sposobnosti primene novih tehnologija“, „stepenu razvoja biznisa“ i „sposobnosti za inovacije“.
Pored ovih oblasti, reforme su urgentno nužne u najmanje još 30-tak oblasti gde se pokazatelji Srbije nalaze ispod 112-og mesta, tj. među 20% najlošije ocenjenih zemalja u svetu.
U kombinaciji sa sve nestabilnijim makroekonomskim okruženjem, nerazvijenim i skupim finansijskim posredovanjem, i lošim kvalitetom ključne fizičke infrastrukture, ovo daje dosta crnu sliku o stanju institucionalnih reformi i kvalitetu ekonomske politike u Srbiji posle globalne finansijske krize. Ove reforme traže jaku političku volju, vreme i stručni kapacitet. Neophodno je odmah odlučno delovati. Opcija da se „teške reforme“ odlože za kasnije i da se minsko polje strukturnih problema i nezavršenih institucionalnih reformi preplovi na talasu inostranih kredita, priliva kapitala i doznaka više ne postoji.
Uklanjanje svih ovih ograničenja ima velike ekonomske i političke troškove i nije tehnički izvodljivo na kratak rok. Uklanjanje slučajno izabranih ograničenja (po individualnim ili političkim željama) čak može da produkuje rešenja koja mogu biti gora od polazne situacije. Pravi izazov je odrediti uzroke usporenog rasta i definisati prioritete reformi i ekonomske politike. To nije lako ali je moguće. Kako, pročitajte na www.bifonline.rs
