• „Flow”, kako ističete, nije samo naziv, već stanje. Kako prepoznajete trenutak ulaska u to stanje i šta ga najčešće pokreće?

Stvaranje, slikanje i sam tok boje za mene zaista predstavljaju jedno posebno stanje. Vladajući tehnikom, radom i dodirom materijala, ali i kroz stalno posmatranje prirode, polako tonem u taj proces koji me uvodi u pokret inspiracije.

U tom trenutku se potpuno prepuštam radu. Reljef koji gradim na platnu postaje početna tačka tog toka. Od jedne ravne površine kroz poteze i intervencije nastaju oblici i strukture koje me sve više uvode u sam proces slikanja.

Boja dolazi na kraju kao mirnija faza, ali donosi i određenu neizvesnost, jer je tada kontrola najmanja. Upravo tada nastaje onaj pravi osećaj „flowa”, kada rad počne da vodi sam sebe.

• U ovoj seriji dominiraju velika platna u zelenim tonovima. Zašto baš zelena sada – da li je to priroda, emocija, sećanje ili nešto četvrto?

Zelena je moja omiljena boja. Ona je ujedno i dodir prirode i pogled na nju. To je boja koja smiruje, opušta i inspiriše. Zato volim da me okružuje.

U ovoj seriji posebno je prisutna smaragdnozelena, jer sam upravo tu boju najviše doživljavala posmatrajući reku Drinu. Njena površina stalno menja tonove i reflektuje prirodu koja je okružuje, pa se u vodi pojavljuju različite nijanse zelene.

Veliki formati i poliptih omogućavaju posmatraču da se na neki način unese u sliku. Kada stanemo ispred velikog platna, možemo gotovo da zaplovimo tim prostorom slike i da osetimo prirodu koju ona nosi. Volela bih da te slike u prostoru deluju kao mali fragment prirode koji unosimo u svoj dom.

• Radite tako što oblikujete reljef na platnu, a zatim boju puštate da „teče”. Koliko u tom procesu kontrolišete, a koliko prepuštate materijalu da vas iznenadi?

Proces započinjem pripremom platna i određenim vezivima kako bi se slojevi materijala stabilno zadržali na površini. Reljef i teksturu gradim kroz više nanosa materijala, kroz crtačke intervencije, rezbarenje, otiske i različite poteze. Na taj način nastaje struktura koja podseća na tlo zemlje kroz koje protiče reka.

Kada se ta struktura formira, nanosim boju, koju puštam da koliko-toliko slobodno protiče. Ona se nanosi u lazurnim slojevima i prati reljef koji je prethodno izgrađen. Tako se postepeno stvara dubina, jer, kao i u prirodi, što je voda dublja, tonovi postaju tamniji.

U tom trenutku proces postaje nepredvidiv. Boja pronalazi svoj put kroz reljef i često nastaju tragovi koje nisam mogla unapred da predvidim. Kao što voda u prirodi sama pronalazi tok, tako i na slici nastaje deo procesa koji je slobodan i neplaniran. Upravo mi je taj trenutak iznenađenja dragocen, jer ostavlja prostor da se dogodi nešto novo i jedinstveno.

• Kažete da svaki potez beleži vreme promišljanja i trajanje procesa. Da li gledalac može da „pročita” taj tok vremena na platnu i kako želite da ga vodite kroz sliku?

Nemam želju da vodim posmatrača kroz sliku, već da ga prepustim njegovom ličnom doživljaju. Smatram da je apstrakcija, kao i priroda, promenljiva i otvorena za različita tumačenja.

Svaki čovek vidi nešto drugačije, a i meni se često dešava da u svojim radovima, posmatrajući ih posle nekog vremena, otkrijem nove detalje. Taj proces je sličan boravku u prirodi, kao kada gledamo vodu ili pejzaž – i svaki put uočimo nešto novo.

Ako posmatrač makar na trenutak zastane pred slikom i prepusti se tom iskustvu, to mi je već dovoljno.

• Kažete da radite direktno, bez prethodnog crteža i forme. Šta vam ta neposrednost donosi, a šta vam uzima?

U životu sam osoba koja voli da ima plan i određeni red, ali u slikarstvu je potpuno drugačije. Tu sam naučila da se prepustim, jer je to jedini iskren način da stvaram.

Koliko god da nešto unapred zamislim, tokom rada me često ponese crtež, boja ili sama energija procesa, te slika krene u potpuno neočekivanom pravcu. Upravo u tom trenutku nastaje ono najiskrenije u radu.

Dešava se i da se u procesu pojave sumnja ili nezadovoljstvo, ali i to je deo stvaranja. Tada se energija često još više pojača i slika dobije dodatnu snagu. Ono što je zanimljivo jeste da taj osećaj ili taj trenutak gotovo nikada ne mogu da ponovim. Svaka slika je zapravo zapis tog jednog jedinstvenog osećaja i stanja u kome sam se nalazila tokom njenog nastajanja.

• Postavka izložbe zamišljena je kao tok. Kako ste kustoskinja Biljana Jotić i vi gradile ritam izložbe?

Postavka je zamišljena kao kretanje od manjih formata ka velikim poliptisima. Manji radovi predstavljaju fragmente i detalje, dok veliki formati omogućavaju posmatraču da dobije snažniji osećaj prisutnosti prirode i vode. Kada stanemo ispred velikog platna, imamo utisak da možemo da zaplovimo tim prostorom slike.

Tokom razgovora o izložbi, Biljana me je pitala: „Koje je boje voda?” Ta jednostavna rečenica navela me je da dodatno razmislim o seriji i da je proširim radom koji se sastoji od 25 minijatura. Svaka od njih prikazuje drugačiji ton i odraz vode, od zelenih do plavih i zemljanih nijansi.

Biljana Jotić izuzetno dobro oseća moj rad i često kroz tekst iznese nešto što ja tek tada osvestim. Zbog toga mi je naš odnos u radu veoma dragocen.

• U seriji radova „Flow” prvi put se pojavljuje i skulpturalni element. Šta vam je donelo uvođenje treće dimenzije?

Ta potreba dolazi iz želje za dodirom i za naglašavanjem reljefa koji već postoji u slici. Kada reljef postane izraženiji, prirodno je da forma počne da izlazi iz ravni platna.

U tom procesu koristim različite alate i kombinovane tehnike, pa se tu oseća i uticaj grafike na samom reljefu. Mislim da je time treća dimenzija donela osećaj taktilnosti i želje za dodirom, kao i neku dozu realnosti pored apstrakcije.

Na izložbi će se pojaviti i izdvojene „jedinke” nepravilnog oblika, koje mogu podsećati na kamen ili fragmente prirode. One su, zapravo, produžetak slike u prostoru.

• U vašim delima postoji napetost između racionalnog i intuitivnog. Da li „Flow” pokušava da ih pomiri?

Mislim da je ova serija upravo pokušaj da pomirim te dve strane. Kada slikam, često sam potpuno prepuštena osećaju i ekspresiji trenutka. Kasnije, posmatrajući radove, primetim da su nastali iz različitih energija i tonova. Zato mi je uvek bio izazov da ih sagledam kao jednu celinu.

U ovoj seriji sam pronašla način da to uravnotežim. Reljef i crtež nose ekspresiju i energiju trenutka, dok ih zelena boja na kraju povezuje i smiruje. Ona daje harmoniju celokupnoj postavci.

• Imate bogato međunarodno iskustvo i projekte poput „Women in Art for Peace”. Da li su takvi konteksti promenili način na koji razmišljate o prirodi?

U projektu „Women in Art for Peace” umetnice su bile pozvane da izraze svoje viđenje mira. Moj rad je tada prikazivao planetu Zemlju posmatranu iz svemira, kao površinu koja se razliva i menja, ali koja je suštinski jedan krhki i dragoceni prostor koji delimo.

Kroz takve projekte još jasnije sam shvatila koliko je priroda zapravo temelj svega. Ona je izvor života, vazduha, hrane i ravnoteže. Zato se u mom radu priroda često pojavljuje kao simbol mira, nešto što treba da posmatramo, negujemo i čuvamo za generacije koje dolaze.

• Kada posetilac izađe iz galerije, koju biste emociju želeli da ponese?

Mir.