Zašto kompliment zaboravimo za 30 minuta, a poniženje pamtimo godinama?

Naš mozak ne obrađuje sve informacije na isti način. Negativna sklonost mozga, opisana u mnogim istraživanjima iz kognitivne psihologije, odnosi se na našu sklonost da veću težinu dajemo neprijatnim iskustvima. 

Ova veoma stvarna pojava može da se objasni načinom na koji naš mozak funkcioniše – on je „programiran“ da daje prednost negativnim iskustvima.

Nasleđe evolucije

Ova sklonost potiče iz evolucije: u praistoriji, uočavanje potencijalne opasnosti moglo je da znači razliku između života i smrti. Oni koji su bolje pamtili negativna iskustva imali su prednost za preživljavanje, a ta pojačana budnost u odnosu na opasnost prenela se generacijama.

Zato je naš mozak i dalje podešen da kao prioritet otkriva, beleži i analizira sve što deluje kao pretnja, uključujući i emocionalne povrede kao što su poniženje ili kritika.

Amigdala i hipokampus na delu

Neurološki gledano, ovaj fenomen zasniva se na interakciji između amigdale, dela mozga zaduženog za intenzivne emocije, i hipokampusa, centra za pamćenje. Kada doživimo poniženje, amigdala postaje izuzetno aktivna i signalizira da se dešava događaj visokog emotivnog značaja. To pokreće talas fizioloških reakcija: ubrzan rad srca, napetost mišića, lučenje kortizola… Istovremeno, hipokampus upisuje ovu informaciju u dugoročno pamćenje, često zajedno sa vrlo jasnim fizičkim ili vizuelnim senzacijama.

Suprotno tome, kompliment, osim ako nije neočekivan i duboko dirljiv, ne aktivira isti nivo emocionalne uzbune i zato ostavlja mnogo slabiji trag u sećanju. Problem nastaje kada ovakva selektivna emocionalna memorija postane preplavljujuća. Prebiranje po ponižavajućim situacijama ponovo aktivira moždane mreže odgovorne za stres, što vremenom može pojačati anksioznost, samosabotiranje ili strah od osude.

Nova studija otkriva: Prekovremeni rad izaziva neurološke promene

Jedan jedini uvredljiv komentar može hraniti godine sumnje u sopstvenu vrednost ili sposobnost. Ovaj efekat posebno je izražen kod osoba sklonih perfekcionizmu ili pojačanoj osetljivosti, ali i u društvu koje previše vrednuje uspeh – gde se greška ili poniženje često doživljavaju kao lični neuspeh.

Dok uvrede ostaju zauvek urezane, komplimenti često „skliznu“ kao da nisu ni izgovoreni. Jedan od razloga je unutrašnji skepticizam: mnogi ljudi umanjuju značaj pohvale, pripisujući je ljubaznosti, sreći ili pogrešnoj proceni.

Ako ne zastanemo svesno da doživimo kompliment, naš mozak ga jednostavno ne registruje kao važan događaj. Zato psiholozi savetuju da svestan kompliment „upijemo“, makar na nekoliko sekundi — ili ga zapišemo u dnevnik zahvalnosti.

Izvor: BIZLife

Foto: Freepik