Zašto je svetske rekorde sve teže oboriti?
Novi svetski rekordi u nekim sportovima deluju gotovo nedostižno, dok u drugim padaju gotovo redovno – kao što je to nedavno pokazao neverovatni skok s motkom Armonda Duplantisa. Gledajući rekorde i u drugim oblastima, poput klimatskih promena, može se objasniti zašto je to tako.
Na Svetskom atletskom prvenstvu u Tokiju publika je u delirijumu posmatrala kako Armond „Mondo“ Duplantis juri niz zaletište s motkom u rukama. Muzika je dostigla vrhunac, navijanje je postalo zaglušujuće, a onda je Duplantis poleteo.
Stalno podizanje lestvice
Šveđanin je nadvisio konkurenciju i potvrdio dominaciju u jednoj od najtehničnijih disciplina u atletici – postavivši novi svetski rekord. Njegov skok od 6,3 metra doneo mu je treću uzastopnu titulu svetskog prvaka i, neverovatno, 14. svetski rekord u karijeri. On doslovno iznova i iznova „podiže lestvicu“.
To se u sportu povremeno događa. Poboljšanja u ishrani, tehnici ili opremi mogu doneti niz novih rekorda, naročito u disciplinama poput skoka s motkom ili biciklizma, gde male promene prave veliku razliku. Tehnički napredak u trčanju takođe je u poslednjim godinama doveo do rušenja mnogih rekorda.
Za razliku od toga, svetski rekord u muškom skoku udalj oboren je samo jednom od 1968. godine, kada je Majk Pauel skočio 8,95 metara na Svetskom prvenstvu 1991, takođe u Tokiju. Možda smo u toj disciplini dostigli fizički vrhunac – pa razlike u rezultatima zavise od „sreće“: vetra, sna prethodne noći ili drugih sitnica.
Takve situacije nazivamo „stacionarnim“, jer nema daljeg napretka u prosečnim performansama. Kada imamo stacionaran sistem, možemo izračunati koliko često bi rekordi trebalo da budu obarani isključivo zbog slučajnih oscilacija. Primer se može naći u klimatskim podacima pre industrijske revolucije, piše BBC.
Rekordi koji „padaju“ kao kiša
Zamislimo da pratimo godišnju količinu padavina u različitim gradovima. Prva godina uvek postavlja rekord. Ako je druga godina nezavisna od prve, u proseku će polovina gradova imati više padavina nego ranije, a polovina manje – dakle prosek rekorda nakon dve godine biće jedan i po. U trećoj godini, padavine moraju nadmašiti prethodne dve da bi se postavio rekord, što se dešava u proseku u trećini slučajeva. I tako redom: posle 100 godina, očekivani broj rekorda je zbir 1 + 1/2 + 1/3 + … + 1/100.
Ovaj niz delioca poznat je u matematici kao harmonijska serija. Ona se javlja u raznim oblastima – od testiranja izdržljivosti u građevini, preko vojne logistike, do mešanja karata i skupljanja sličica.
Iako su dodavani članovi sve manji, zbir ne teži ka konačnom broju – već beskonačno raste. To se slaže s intuicijom da će i u stacionarnim sistemima rekordi kad-tad padati.
Međutim, rast postaje sve sporiji. Očekujemo dva rekorda u prve četiri godine, zatim sedam godina čekanja na sledeći, pa dvadeset na onaj posle, pa pedeset dve na naredni. Posle sto godina očekujemo oko pet rekorda, a posle hiljadu godina – samo sedam.
Drugim rečima, čak i kad sistem ne napreduje, rekordi će i dalje povremeno padati – ali sve ređe. Obrnuto, ako pratimo koliko se često ruše, možemo zaključiti da li je sistem stacionaran ili ne.
Klima i rekordi
Podaci iz klimatskih merenja jasno pokazuju da se rekordi obaraju mnogo brže nego što bi trebalo u stacionarnom sistemu. To znači da se klima ubrzano menja usled ljudskog delovanja i emisije gasova staklene bašte.
Toplotni rekordi obaraju se četiri, pa i šest puta češće nego što bi trebalo, dok se hladni rekordi beleže upola ređe od očekivanog. To je snažan dokaz globalnog zagrevanja.
U atletici nemamo dovoljno podataka da pouzdano znamo da li je određena disciplina dostigla „plato“. Neki istraživači tvrde da smo već blizu maksimuma ljudskih sposobnosti, dok drugi smatraju da prostora za napredak još ima.
Duplantisovi rekordi pokazuju da skok s motkom nije dostigao svoj limit. Nasuprot tome, duga tradicija neoborenih rekorda u skoku udalj sugeriše da je ta disciplina možda već „stacionarna“. Slična je situacija i u ženskom skoku udalj, gde rekord Galine Čistjakove iz 1988. i dalje stoji – a savremeni pokušaji nisu ni blizu.
Plivanje je, s druge strane, imalo talas rekorda 2008–2009. kada su bila dozvoljena „super-odela“ od poliuretana, koja su smanjivala otpor i povećavala plovnost. Kada su odela zabranjena 2010, broj rekorda naglo je pao. Njihov ponovni rast u poslednje vreme sugeriše da tehnika i uslovi mogu i dalje donositi napredak.
Ali ponekad se sve svodi na pojedince koji pomeraju granice. Svaki novi svetski rekord koji se dogodi vredi slaviti – jer znamo da je sportista koji ga je postigao nadmašio verovatnoću i ostvario nešto zaista posebno.
Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.
Izvor: BIZLife
Foto: Freepik/drobotdean
